Isak Njutn (Isaac Newton) je rođen 25. decembra 1642. godine u Vulstorpu. Prema nekim izvorima, Njutn je rođen prevremeno i niko nije očekivao da će preživeti. Njegov otac, koji se takođe zvao Isak Njutn, umro je tri meseca pre rođenja sina, a majka se posle tri godine preudala. Sina je ostavila kod svojih roditelja i otišla da živi sa novim mužem. Kako su Njutnovi baba i deda postajali sve stariji i kako više nisu mogli da brinu o njemu, odlučili su da ga pošalju na dalje školovanje. U to vreme bilo je gotovo nezamislivo da dete iz porodice zemljoradnika ide u školu.
Portret Isaka Njutna
Školovanje je započeo u seoskoj školi, da bi ga nastavio u Kraljevskoj školi u Grantamu. Tamo je uskoro postao najbolji učenik. Dok je išao u ovu školu bio je podstanar kod apotekara Vilijama Klarka (William Clark) i navodno je bio zaručen sa apotekarovom pastorkom pre nego što je otišao na Kembridž. Tamo je Njutn postao sve više zanesen naukom, udaljio se od svoje verenice, a ona se udala za drugog. Kao i mnogi veliki umovi, ni Njutn se nije nikada ženio i posvetio se isključivo nauci.
Na Kembridž je otišao u junu 1661. godine na koledž Triniti. U to vreme u Engleskoj su postojala samo dva fakulteta. Oksford – koji je važio za najbolje mesto za proučavanje nauke i Kembridž – koji je u Njutnovo vreme veoma izgubio na ugledu. Studenti na Kembridžu su bili dužni samo da prisustvuju predavanjima da bi uspešno završili fakultet, a ipak je samo jedna trećina njih izlazila je sa diplomom. Njutn je zbog toga najviše vremena provodio sam u učenju, jer je bilo mnogo oblasti koje su ga zanimale, a o kojima im profesori nisu pričali.
Diplomirao je 1665. godine i planirao da ostane na Kembridžu. Tada je izbila kuga, zbog čega je fakultet bio zatvoren, pa se Njutn vratio kući u Linkolnšir. Tokom 1666. godine Njutn je predano radio na idejama iz različitih oblasti, ali ništa od svojih radova nije objavljivao. Neki izvori tvrde da je najznačajniji deo njegovog rada nastao upravo u ovim godinama, pre nego što se ponovo vratio na Kembridž 1667. godine.
Njutnove oblasti interesovanja bile su brojne. Proučavao je matematiku, fiziku, astronomiju, filozofiju, pa čak i alhemiju.
Ilustracija Isaka Njutna okruženog predmetima koje je proučavao
Njutn i Lajbnic (Gottfried Leibniz) smatraju se osnivačima posebne grane matematike – matematičke analize. Oni su radili nezavisno jedan od drugog koristeći sopstvenu notaciju. Mada je Njutn većinu svojih radova iz ove oblasti završio još 1666. godine, ništa nije objavljivao sve do 1693. godine. Lajbnic je svoje radove objavio nešto ranije, 1684. godine. Između ova dva naučnika počinju sporenja oko prvenstva otkrića. Njutnu je, ipak, odato priznanje za otkriće binomne teoreme i razvoj diferencijalnog računa. On je, takođe, izvršio aproksimaciju parcijalnih suma harmonijskih nizova pomoću logaritama, što je prethodilo Ojlerovoj sumirajućoj formuli. Bio je prvi matematičar koji je počeo da koristi redove, a otkrio je i novu formulu za broj pi. Njutn je 1669. godine postao profesor matematike na Kembridžu.
Tokom 1666. godine Njutn je došao do najznačajnije ideje u svojoj karijeri. Šetajući se baštom ugledao je kako jabuka pada sa drveta, i što je jednako važno, video je mesec na nebu iznad drveta. Ovo ga je navelo na razmišljanje o sili koja vuče jabuku s drveta i pitao se da li ta ista sila doseže od Zemlje do Meseca. Ukoliko bi ova pretpostavka zaista bila tačna, Njutn je bio ubeđen da ta sila onda utiče i na kretanje Meseca i zadržava ga na njegovoj orbiti. Njutn je počeo da proučava ovu pretpostvaku, da bi ubrzo došao do revolucionarnih otkrića koja, opet, ni sa kim nije podelio.
Osamdesetih godina sedamnaestog veka sličnim problemom su se bavili i astronom Halej (Edmond Halley), fizičar Huk (Robert Hooke) i arhitekta Ren (Christopher Wren). Oni su na osnovu izraza za centrifugalnu silu i Keplerovih zakona zaključili da je gravitaciona sila obrnuto srazmerna kvadratu rastojanja. Međutim, oni nisu mogli da dokažu da baš ta sila utiče na kretanje planeta po svojim eliptičnim putanjama. Halej se zbog toga 1864. godine obratio Njutnu, od koga je tražio pomoć. Bio je zaprepašćen kada mu je Njutn rekao da je odavno našao odgovor na to pitanje. Kako je Njutn izgubio papire na kojima je sve to zapisao, obećao je da će mu naknadno poslati dokaz. Tri meseca kasnije, Halej zaista od Njutna dobija strogo matematički izveden dokaz i rešenje ovog problema. Halej i Kraljevsko društvo bili su oduševljeni Njutnovim radom i ubeđivali su ga da objavi i ostala svoja otkrića.
Godine 1687. Njutn je objavio knjigu “Matematički principi prirodne filozofije” ili kraće “Principia”. Ova knjiga smatra se najboljom naučnom knjigom koja je ikada napisana i obuhvata celokupan Njutnov doprinos fizičkoj mehanici. Centralno mesto u knjizi pripada Njutnovom zakonu gravitacije i njegovim zakonima kretanja: prvom, drugom i trećem Njutnovom zakonu. Na taj način Njutn je dokazao da je kretanje svih tela u prirodi moguće svesti na samo tri prosta fizička zakona, što svedoči o univerzalnosti ovog njegovog dela i fizike kao nauke.
Njutnov primerak knjige “Principia”
Njutn se takođe zanimao i za optiku. Sedamdesetih godina sedamnaestog veka držao je predavanja iz ove oblasti. Tokom tog perioda on je istraživao pojavu prelamanja svetlosti, pokazavši da se uz pomoć trostrane prizme bela svetlost može razložiti u spektar različitih boja, a da uz pomoć sočiva i druge prizme, ovaj spektar može ponovo da se složi u zrak bele svetlosti. Konstruisao je i refleksioni teleskop, koji je danas poznat kao Njutnov teleskop.
Njutn se nije bavio samo naukom. Bio je aktivan i u društvenom životu i politici. Od 1689. do 1690. godine bio je član engleskog Parlamenta, a 1696. godine dobio je posao upravnika Kraljevske kovnice novca. Kontrolišući čitavu promenu valute pokazao se kao delotvoran i nemilosrdan upravnik. Zbog rada u kovnici novca, više nego zbog njegovog doprinosa nauci, stekao je titulu viteza.
Njutn je 1703. godine postao predsednik Kraljevskog društva i član francuske Akademije nauka.
Umro je 20. marta 1727. godine u Londonu i sahranjen je u Vestminsterskoj opatiji.
Izvor fotografija: wikipedia.org
Prethodne tekstove iz serijala “Ljudi koji su pomerali granice” možete pronaći ovde.
Jovana Filipović je studentkinja Elektrotehničkog fakulteta, perfekcionista, namćor i statista sreće kao iz Balaševićevih pesama u čijim se stihovima pronalazi. Pevam svoj blues bez namere bitne, za zlo sam teški laik, i možda i nisam neki biser, ali sam barem svoj režiser. A kao omiljeni stih i moto izdvajam: “Brojao sam ljude s krsta, pravila i izuzetke. Posvud promašena vrsta, samo retki nađu retke.”
