Verovatno nikada sa sigurnošću nećemo znati da li je Marko Polo (Marco Polo) zaista stigao do srednjovekovne Kine i proživeo sve ono opisano u svojoj knjizi Milion (Il Milione). Brojni skeptici kao argumente u osporavanju istinitosti njegove priče navode upadljivo odsustvo opisa raznih aspekata orijentalne kulture koju je, ukoliko je zaista bio na Dalekom Istoku, morao poznavati. Takođe, u kineskim i mongolskim hronikama tog vremena ni na jednom mestu se ne pominje njegovo ime. Zbog toga, mnogi današnji istoričari mu osporavaju titulu najvećeg svetskog istraživača i zovu ga najvećim svetskim pripovedačem. Neki idu čak i dalje, nazivajući ga najvećim svetskim lažljivcem. Kako god, Markova knjiga je ostavila neizbrisiv trag u evropskoj srednjovekovnoj književnosti, donoseći na Stari kontinent prve opise Dalekog Istoka i inspirišući brojne istraživače da se otisnu u nove avanture. Najpoznatiji među njima bio je Kristifor Kolumbo (Cristoforo Colombo).
Marko Polo je rođen 1254. godine u porodici mletačkih trgovaca sa ostrva Korčule. Na legendarno putovanje, koje će kasnije opisati u knjizi, otisnuo se 1271. godine sa ocem Nikolom i stricem Mateom. Dvadeset i četiri godine kasnije, vratili su se u Veneciju sa ogromnim bogatsvom i pričama o fantastičnom carstvu na Dalekom Istoku. Tri godine nakon povratka 1298. godine, u sukobu đenovske i mletačke flote, Marko je zarobljen i odveden u Đenovu. U zatočeništvu je delio tamnicu sa Rustičelijem iz Pize (Rustichello da Pisa) kojem je potanko pričao svoje doživljaje sa putovanja. Rustičelo ih je zapisivao u knjigu, danas poznatu pod nazivom Milion. Nakon oslobađanja iz zatočeništva, Marko se sa knjigom vratio u mletačku republiku gde je doživeo momentalni uspeh i popularnost. Tu, u Veneciji, osnovao je porodicu i nastavio da se bavi trgovinom sve do smrti, 1324. godine.
Originalni rukopis Markove knjige je nažalost izgubljen, a u svetu se danas može naći nešto više od sto pedeset kopija koje se razlikuju u mnoštvu detalja i odlikuju dodavanjima i izostavljanjima. Ipak glavni tok radnje je ostao isti – u četiri dela donosi priču o zemljama i ljudima koje su Polovi upoznali tokom svoje odiseje. Prvi deo opisuje zemlje Srednjeg istoka i centralne Azije kroz koje je Marko prošao tokom puta ka Kini. Drugi i najvažniji deo opisuje Kinu i pekinški dvor mongolskog kana Kublaja. Treći deo nam donosi priču o Japanu, Indiji, Šri Lanki, Indokini i istočnoj obali Afrike. Najzad, četvrti deo opisuje međusobne sukobe mongolskih plemena i Sibir.
Sam početak knjige baca sumnju na verodostojnost kazivanja: “Da biste saznali čistu istinu o različitim krajevima sveta, uzmite i čitajte ovu knjigu. Naći ćete u njoj najveća čudesa koja su tu opisana o velikoj Armeniji, Persiji, postojbini Tatara, Indiji i mnogim drugim provincijama. Naša knjiga će vas zadovoljiti svojom otvorenošću. U njoj o svemu tome, mudri i plemeniti građanin Venecije, Marko Polo, priča vam ono što je video. A ima i ponešto što on nije video, ali je čuo od ljudi dostojnih poverenja. Stoga da bi naša knjiga bila ispravna i istinita, bez ikakvih laži – viđeno valja uzeti za viđeno, doznato za doznato. I svako ko ovu knjigu bude čuo ili čitao treba da joj poveruje, jer sve što je u njoj istinito je.”
Knjiga pokriva period od dvadeset četiri godine od kojih sedamnaest u službi Kublaj-kana. Upravo tu, savremeni istoričari pronalaze najviše kontroverzi koje bacaju sumnju na priču da je Marko zaista stigao do Dalekog Istoka. Nepominjanje njegovog imena u kineskim hronikama može se objasniti prepravljanjem dokumenata iz perioda vladavine mongolske dinastije Jian (1260 – 1367). Kinezi su po proterivanju Mongola jednostavno ponovo ispisali taj deo istorije, brišući sve tragove osvajača i ljudi koji su uživali naklonost kana. Ali da nesreća bude veća po Marka, ni u jednom od dokumenata zvanične mongolske istorije takođe nema pomena o članovima porodice Polo. Ista priča je i sa ličnim dnevnicima i zapisima ondašnjih savremenika Kublaj-kana. Markovi opisi kineskog društva su nepotpuni. Dok sa punom preciznošću opisuje lepotu i odeću Kineskinja iz visokog društva . nigde ne opisuje tradicionalno podvezivanje stopala kod žena – tako nešto teško da bi moglo da ne zainteresuje jednog Evropljanina. Opisuje papirni novac, porcelan i upotrebu uglja, ali ostaje potpuno ravnodušan prema kaligrafiji i upotrebi čaja. To što ne pominje Veliki kineski zid može se objasniti činjenicom da je zid ovakav kakvim ga danas znamo većim delom izgrađen tokom petnaestog veka, ali nema logičkog objašnjenja za niz grešaka u vezi sa geografskim položajem pojedinih mesta i datumima odigravanja važnih događaja.
Sve ovo navodi na pomisao da Marko Polo nikada nije stigao dalje od Crnog mora i da je zbirku svojih avantura napisao inspirisan pričama prijatelja trgovaca koji su zaista stigli do Kine, Mongolije i Japana. Svejedno, njegova knjiga ostaje dragoceno i prvo svedočanstvo o dalekoistočnim zemljama 13. veka i kao takva odigrala je značajnu ulogu u daljem povezivanju Istoka i Zapada. A da li je Marko Polo zaista stigao do obala Pacifika, na kraju krajeva nije ni bitno. U svojoj knjizi je stigao.
Željko Marjanović U konstantnoj potrazi za Nedođijom, večiti dečak, sanjar, optimista. Nepokolebljivo uveren da će osmeh spasiti svet.
