Kada je Vestinghausova firma zapala u teškoće, Tesla pokazuje lojalnost i jednostavno cepa ugovor po kome je dobijao novac za svaku konjsku snagu motora koju firma proda. Procenjuje se da je gubitak iznosio 12 miliona dolara. Nakon ekonomskog oporavka, dobročinitelju nije vraćena usluga i zamka u koju je Tesla uvek upadao kada se radilo o materijalnoj koristi postajala je sve opasnija.
U verovatno podmetnutom požaru koji je zahvatio laboratoriju gubi gomilu zapisa, crteža i modela mašina koje je razvijao, ali ni to ne zaustavlja inspiraciju koja je poput plime nadolazila u njegove misli. On nastavlja da stvara i u blizini Njujorka podiže radio-stanicu koja uspeva da šalje signale na rastojanju od 40 km i time potvrđuje misao: “Meni nije potrebna pomoć, nego teškoće. Što teže-tim bolje. Ja najradije radim u borbi. ”
Ubrzo se javlja i jedna od njegovih najoriginalnijih i najnaprednijih zamisli – bežično upravljanje brodom bez posade, koju i demonstrira u njujorškoj luci, najavljujući eru tehnološke revolucije.
Uz podršku finansijera u Koloradu konstruiše građevinu sa velikim Teslinim transformatorom u sredini i bakarnom kuglom na vrhu koja je služila kao antena i proučava prenos struje bez žica i većih količina energije. Da bi uspeo u svojoj nameri, bilo je potrebno da stvori munje koje bi udarile u zemlju izazivale vibracije koje bi se kroz istu prenosile na velikoj udaljenosti. Detaljno je zapisivao sva svoja zapažanja i otkrića, a u do tada mirnoj oblasti su ipak najveći utisak ostavili natpis na radionici “Ostavite svaku nadu vi koji ulazite”, brojni nestanci struje i munje koje je ova sprava prizivala.
Iako nije bio podređen novcu, baš njega mu je nedostajalo kako bi završio jedan od svojih najzahtevnijih poduhvata koji je podrazumevao mogućnost da se bežičnim putem prenosi električna slika, govor i muzika. Projekat na Long Ajlendu je započet i potpomognut od strane bankara Morgana, ali ne i završen. Transmisiona kula i elektrana trebalo je da zatresu čitavu planetu i budu kruna višedecenijskog znoja. Umesto toga, tokom Prvog svetskog rata i bukvalno su pretvorene u prah.
Kao jedan od razloga odustajanja, ulagač je naveo i Markonijev uspešni pokušaj slanja poruke preko okeana. Danas se upravo on smatra tvorcem radija, iako je Tesla dobio spor u kome je tvrdio da se njegov nekadašnji tehničar poslužio njegovim patentima.
Ipak, za misli nije bilo prepreka, pa je Tesla nastavio da ređa sprave i uređaje koji tek treba da se pojave. Govorio je o preteči helikoptera, dao osnovu za izradu radara koji se pojavio u Drugom svetskom ratu i otišao dotle da je maštao o vezi sa planetama pomoću snopa ultrakratkih talasa.
Činjenica je da je tokom decenija rada Tesla primio nekoliko nagrada za svoj rad;
za otkriće obrtnog magnetnog polja i sistema naizmeničnih struja 1917. godine primio je Edisonovu zlatnu medalju; da je po njemu dobila ime jedinica međunarodnog SI sistema za magnetnu indukciju, da je bio priznat u nekim krugovima i smatran visokoumnim čovekom i nadasve vizionarom, ali isto je tako neosporovo da je ta medalja bila uvreda jer je nosila ime čoveka koji se protivio Teslinom radu i koji je nezasluženo pokupio veliku slavu i zasluge, da je sve manje bio cenjen i da je pred kraj života dobijao punu pažnju jedino od svojih golubova i pokojeg zemljaka kojeg bi put naneo u Njujork.
Tek u novije doba čovečanstvo ulazi u period kajanja i polako podiže Teslu na pijadastal koji je davno zaslužio. Poslednja zemlja u kojoj je živeo shvatila je blago koje je u njoj raslo, ali je čudno da ni danas “otac elektriciteta” kod svojih zemljaka nije mnogo više od čoveka za kog su svi čuli. Nikola Tesla je uspeo da u našim kuhinjama, kupatilima i spavaćim sobama upali svetlo, ali da li će nam sijalica zasijati u glavi, nije pitanje struje, nego svesti.
Dana 7. januara 1943. godine u hotelu Njujorker još jedan plan ostaje neostvaren. Umesto u 140, kako je predvideo, Tesla umire u 87. godini. Postupajući po njegovoj želji, telo je kremirano, a urna sa posmrtnim pepelom se čuva u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu.
Desanka Maksimović
“Nikoli Tesli“
Kako je moguće, tvorče zemnih sunaca i mesečina,
rođače Peruna i gromovnik-Ilije,
koji si išao od ljudskog nesna do nesna,
svetleći dok se formula sazvežđa ne sračuna,
dok se ne zabeleži tek rođena pesma,
kako je moguće da i tebe tama skrije!
Zar je i tebe
koji si krao oganj vasiona,
koji si osvetljavao po bespuću lađe,
punio bleskom koncertne dvorane,
gnjurao ruke u matice ozona,
morala sudbina drugih ljudi da snađe!
Ti koji si u svakome kraj nas plamu,
svakoj žarulji, munje obasjanju,
zar nisi mogao pomrčini uteći?
zar i ti koji si oko nas razgorio tamu
morade u nju leći?
Zašto te ne sahranismo u sante polarne
gde su i noći svetle i bele,
pa bi kad ti zrak mesečine i sunaca
biljurni kovčeg darne,
munje se oko tebe razletele!
Pa bi mrtav ležao u sjaju,
povezan s nama u svakome časku,
i prateći svetlosne oluje
i mrtav prisustvovao sunčevu rođaju
i mesečevom za gore zalasku!
Literatura:
Nikola Tesla-Jubileji, Mitar Boroja
Nikola Tesla srpski genije, Kosta Dimitrijević
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
