“Je connais mes limites. C’est pourquoi je vais au-delà.” (Poznajem svoje granice. Zato idem dalje.)
U vreme kada je stvarao, zvali su ga provokatorom, seksualnom bombom, anarhistom, čovekom koji ne poznaje ni veru ni zakon i ne poštuje ništa. Zanemarivši one koji se ne snalaze u njegovoj igri, danas ga smatraju neoborivim stubom francuske kulture.
Bio je pevač, tekstopisac, pesnik, glumac, filmski režiser i nesuđeni slikar, a kroz sve te uloge – provokator.
Kako hoćete da ja, sa svojom njuškom, budem nežan...? Ja sam grub. Imam grubu njušku, ne mogu da budem nežan... Nežan sam privatno, ali ne pred ljudima.
Rođen je kao Lusijan Žinsbur (Lucien Ginsburg) u Parizu, 2. aprila 1928, a trideset godina kasnije vaskrsnuo je sa novim imenom, Serž Gensbur (Serge Gainsbourg). Odrastao, kako je sam govorio “pod dobrom zvezdom, žutom”, u vremenu kada je biti Jevrejin značilo biti u opasnosti, rano se upoznao sa nasiljem, strahom i odbacivanjem. Njegov otac, muzičar i slikar, svirao je po klubovima kako bi održao porodicu, a tu ideju, nezadovoljan svojim napretkom u Školi lepih umetnosti (École des Beaux-Arts) ubrzo preuzima i Lusijan.
Kako je savršen pratilac muzike ljubav, mladi umetnik brzo nalazi svoju i 1951. godine ženi se kćerkom ruskih aristokrata Elizabetom Levicki (Elisabeth Levitsky). U tom periodu predstavlja svoje prve pesme, ali, dok je njegova karijera na početku, 1957. njegov brak dolazi do kraja. U toku sledeće godine odlučio je da promeni ime, ali i da se, odbacujući slikartsvo, u potpunosti posveti pesmi.
Pisao je, pevao, glumio i režirao, bivao slavljen i osuđivan, ali nikada neprimećen.
Sarađivao je sa mnogima, a Žilijet Greko (Juliette Gréco) jedna je od prvih koja je poželela njegove pesme. Čuvena “La Javanaise”, priča o tradicionalnom plesu sa ostrva Jave koji promenama ritma i raspoloženja verno oslikava jednu ljubavnu vezu, samo je jedna od veličanstvenih pesama koje su osvežile njen repertoar. Ipak, veliku pažnju i naklonost mlade publike osvojio je pesmama za šesnaestogodišnju Frans Gal (France Gall). Iako joj je naslov “Poupée de cire, poupée de son” doneo drugo mesto na Evrovizijskom festivalu 1965, dvosmilenost, aluzije i skoro hermetično poigravanje sa semantikom uz melodiju dečijih pesama, učinile su “Lizalice” (Les Sucettes) najvećim hitom. U to vreme devojčice, sada žene, često komentarišu kako su nekada bezbrižno pevale o lizalicama ni ne sumnjajući da slave oralni seks.
Pst! Ljubav je kristal koji se lomi u tišini!
U međuvremenu u njegov emotivni život ušla je još jedna žena. Fransoaz-Antoanet Pankraci (Françoise-Antoinette Pancrazzi), a koju su svi zvali Béatrice, udala se za Serža 1964. Kćerku Natašu (Natascha) je rodila dok su bili u braku, dok je sin Pol (Paul) začet nakon njihovog razvoda.
Muza, saradnica i ljubavnica Brižit Bardo (Brigitte Bardot), od njega je dobila nekolicinu pesama, ali nijedna nije izazvala više skandala od “Je t’aime…moi non plus” (Volim te…ni ja tebe), u kojoj se uz vrlo verodostojne zvuke ženskog orgazma slavi fizička ljubav.
Ako bih imao da biram između poslednje žene i poslednje cigarete, izabrao bih cigaretu – lakše je baciti je!
Snimljena krajem 1967, ova verzija javnosti je postala dostupna tek 1986, dok je nova, a možda i najveća Seržova lična i profesionalna inspiracija, Džejn Birkin (Jane Birkin), uletevši u ljubavnu buru, ubrzo pristala da snimi drugu verziju, objavljenu 1969 (negde ćete naći informaciju da je Džejn u jednom trenutku zamoljena da smanji stepen uživljavanja, a da je kao rezultat dobijena minijaturna pauza u pesmi).
Veza sa Džejn bila je više od avanture i izgledalo je da će ona biti žena koja će ukrotiti njegovo srce, ali 1980. druga, loša strana njegovog bića, koju je sam nazivao Gainsbarre, uspela je da uništi tu ideju i da je otera.
U poslednjoj etapi njegovog stvaralaštva našla se i Vanesa Paradi (Vanessa Paradis), ali dok je njegov talenat rušio granice i tabue, lomila se njegova duša. Umoran od pića, kritika i stalne borbe protiv sveta koji ga je istovremeno obožavao i mrzeo, povlačio se sve više, provodeći najveći deo vremena kod kuće, u društvu Bambu (Bambou), čije je pravo ime bilo Karolin Pauli (Caroline Paulus).
U subotu 2. marta 1991. njegovo srce je stalo. Na sahrani na groblju Monparnas (Montparnasse) okupili su se mnogobrojni poštovaoci, a među njima i Katrin Denev (Catherine Deneuve), koja je pročitala reči njegove pesme “Pobeći od sreće iz straha da nam ne umakne” (Fuir le bonheur de peur qu’il ne se sauve).
Jedan od njegovih najjačih umetničkih udara bilo je predstavljanje francuske himne, Marseljeze (“La Marseilleise”), u rege stilu, pod naslovom “Aux Armes Et Caetera” (1979). Prvobitno ratna pesma, namenjena podizanju duha francuske vojske, uz izuzetno grube reči i poziv na nasilje, umotana je u sebi suprotnu ideju mira. Poigravanje sa patriotizmom i suštinskim simbolom francuske nacije naišlo je na velike osude i kritike, ali i na oduševljenje onih koji su shvatili genijalnost ovog postupka.
Ispadi u javnosti bili su uobičajeni za njega, a u neke od njih su bile uvrštene i svetski poznate ličnosti, kao u slučaju iz 1986. Vitni Hjuston (Whitney Houston), za koju, u toku zajedničkog gostovanja u jednoj emisiji, Serž kaže voditelju: “She’s genius. I want to fuck her.”
Ipak, osim poteza kojima je jedina svrha bila zabava, Serž je umeo dobro da iskoristi svoje ime kako bi skrenuo pažnju na aktuelna i vrlo osetljiva društvena pitanja. Čuvena je scena u kojoj pali novčanicu od 500 franaka ostavljajući tek jednu četvrtinu netaknutu, ono što građanima ostaje nakon plaćanja poreza, koji se, umesto siromašnima, daje za izgradnju nuklearki.
Umetničku dušu Serž je udahnuo i svojoj deci. Prelepa Šarlot Gensbur (Charlotte), njegova i Džejnina kćerka, proglašena je najboljom glumicom u okviru Kanskog festivala 2009, zahvaljujući ulozi u filmu “Antihrist” Larsa fon Trira (Von Trier), kada je izjavila: “Nadam se da je ponosan na mene, ponosan i zaprepašćen, nadam se“.
Lulu Gensbur (Lucien Gainsbourg), tj. Lulu, sin Serža i Katrine, uspomenu na svog oca oživeo je uz pomoć Skarlet Johanson (Scarlett Johansson), sa kojom je snimio obradu čuvenog hita iz 1968. “Bonnie and Clyde”. Iako bi se u zenitu svoje lepote i senzualnosti Skarlet i Brižit mogle svrstati u istu kategoriju, modernoj verziji jednostavno nedostaje glas obojen cigaretama, karakterom, buntom i ljubavlju. U ovoj priči učenik nije nadmašio učitelja.
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
