Postoji jedna bogata zemlja koja ne pripada nikome. U njoj nema ratova, a granice se neprestano šire jer broj stanovnika svakodnevno raste. Ipak, u Međuzemlje niko ne odluči da dođe sam. Tamo ih dovedu priče. Blaga mešavina bajki, legendi, pretpostavki i činjenica na kori od gorućih želja.
Ponekad se desi da ljudi iz spoljnjeg sveta požele da probaju kolač nesvakidašnjeg ukusa i iz Međuzemlja izvuku jednu priču, jedan život. I naprave film. “U potrazi za čovekom od šećera” (Searching For Sugar Man) iz doboša neobičnih sudbina izvukao je zaboravljenu muzičku zvezdu iz Detroita koja, zapravo, nikada nije ni zasijala.
"U potrazi za čovekom od šećera” nominovan je za Oskara za najbolji dokumentarni film u 2012
Rodrigez (Sixto Díaz Rodríguez) rođen 10. jula 1942, otkriven je, leđima okrenut publici, u jednom od zadimljenih lokalnih barova. Karakterističan glas, težina teksta i muzika kao emocionalo pojačalo obećavali su slavu dostojnu jednog Dilana (Bob Dylan). Na sceni se zvanično pojavio 1967. sa singlom “I’ll Slip Away”, a u saradnji sa diskografskom kućom Sussex Records prvi album “Cold Fact” objavio je 1970. Godinu dana kasnije izašao je i “Coming From Reality”.
“And you can keep your symbols of success
Then I’ll pursue my own happiness
And you can keep your clocks and routines
Then I’ll go mend all my shattered dreams
Maybe today, yeah
I’ll slip away”
Sikromni potomak radničke porodice imigranata pisao je o teškom životu verno oslikavajući stvarnost u kojoj je pokušavao da pliva. Siromaštvo, droga, težak rad i jaz koji je razgraničavao društvene slojeve bili su svakodnevica porodica iz neuglednih krajeva grada i on ih je predstavljao – portparol sa gitarom umesto spremljenog govora. Kako očekivani uspeh nije usledio, Rodrigez je ubrzo izgubio ugovor, prekinuo snimanje trećeg albuma i vratio se napornom radu u građevinarstvu. Dok se trudio da obezbedi osnovne uslove za normalno detinjstvo svoje tri kćerke, nije ni slutio da njegov lik na drugoj zemljinoj polulopti živi drugim životom.
U Južnoafričkoj Republici, na i dalje nejasan način, dospela je kopija albuma američkog umetnika koji kao da je u potpunosti razumeo život liberalnog belog stanovništva unutar države koja je vladala čeličnom pesnicom. Aparthejd je umirao i mnogi su mu se potajno suprotstavljali, ali zabrane su bile isuviše stroge da bi bilo šta revolucionarno ušlo u zemlju ili iz nje izašlo. Nevidljive kapije su bile zapečaćene. Ipak, muzika je uspevala da se provuče kroz pukotine totalitarističkog režima i pobedi one koji su se protiv nje borili ostavljajući za sobom izgrebane ploče sa natpisom “avoid”. Osporavanje je oduvek podgrejavalo inat i, iako su ploče bile zabranjene, potražnja je rasla.
“I Wonder” i za konzervativno društvo tog vemena, skoro neprihvatljiv stih “I wonder how many times you had sex”, “Sugarman” sa aluzijama na upotrebu droge i “This Is Not a Song It’s an Outburst: Or The Establishment Blues” i kritika režima uz reči “This system’s gonna fall soon, to an angry young tune” bili su štivo uz koje su mladi odrastali, a budući muzičari oblikovali svoj stil.
Dok se u svom gradu borio za svoj opstanak i glas izmučene radničke klase, u Južnoafričkoj Republici bio je popularniji od Bitlsa (The Beatles). Popularnost ogromnih razmera kvario je samo nedostatak podataka. Nikakvih saznanja o njegovom poreklu i radu nije bilo. Vest o jezivom samoubistvu na sceni koje je imalo nekoliko verzija, od samospaljivanja do samoubistva pištoljem, doprinela je izgradnji legende koja je o njemu kružila. Nepoznat Amerikancima, obožavan u Africi, bio je misterija koja je pozivala na avanturu.
Zahvaljujući dvojici vernih obožavatelja, Rodrigez je krajem devedestih posetio Južnoafričku Republiku, delimično izašao iz senke u Sjedinjenim Američkim Državama i dobio slavu koja ga je decenijama zaobilazila.
To Whom It May Concern
To whom this may concern to say
Don’t wait for love to come your way
Don’t waste your time
Make up your mind
And make it happen
Koncert na kome su ovacije hiljada ljudi trajale više od deset minuta, generacije koje nisu mogle da poveruju da je njihov heroj živ i da najzad imaju priliku da upoznaju čoveka koji im je pomogao da oslobode svoje umove i počnu da razmišjaju drugačije nisu promenili njegov dotadašnji način života. Rodrigez nikada nije tražio deo od preko 500 000 prodatih kopija u toj zemlji.
Vratio se u trošnu kuću u kojoj živi već 40 godina, a osim gomile fotografija, snimaka i novinskih članaka, nije sačuvao mnogo. Većinu novca je podelio prijateljima i porodici i ostao veran svojim stavovima. Svako ima izbor. Izlaz postoji. Ako ste siromašni i ako nemate mnogo, ne znači da vaši snovi nisu veliki.
Izvori fotografija: sugarman.org, popcultureblog.dallasnews.com
Prethodne tekstove iz serijala “Ljudi koji su pomerali granice” možete pronaći ovde.
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
