Lenka Dunđerski nadahnula je Lazu Kostića da napiše dve pesme znamenite u srpskoj i svetskoj književnosti. Umrla je 1895. godine u Beču, iznenada, od tifusne groznice, posle kratkog bolovanja, ostavivši neutešnu porodicu, obožavaoce i pesnika koji joj je pesmom “Santa Maria Della Salute” podigao najlepši spomenik. U trenutku smrti imala je samo 25 godina.
Kao i mnoge znamenite žene koje ova rubrika oživljava, i Lenka je, što je bilo donekle neobično za vreme u kome je živela, dobila izuzetno obrazovanje, najpre u jednom ženskom liceju, tzv. Liceju engleskih gospođica u Pešti, a potom u Višem vaspitnom zavodu u Beču. Govorila je nemački, francuski i mađarski, mnogo je čitala, svirala je klavir i lepo pevala, volela pozorište, mnogo putovala i bavila se sportom. Bila je to druga polovina devetnaestog veka i mlade žene mogle su samo da sanjaju tako nešto, a Lenki je sve to bilo dostupno zahvaljujući bogatstvu oca čija je miljenica bila.
Laza Kostić, taj izuzetni i siromašni pesnik romantičarske epohe, bio je prijatelj Lenkinog oca. Lenka je imala 21 godinu kada ju je upoznao, a on 51. Iako njegovi biografi kažu da je bio bez ijedne sede vlasi i da je lepo izgledao, a njeni biografi da Lenka uopšte nije bila ravnodušna prema njemu, sam Laza razliku u godinama smatrao je nepremostivom. Kada se govorilo o udaji ona je izjavljivala da bi mogla izabrati “samo nekog ko je kao Laza”. Lenkina majka žalila se da on rasteruje Lenkine prosce, a mora da ih je bilo mnogo, zbog lepote kao i zbog miraza koji bi išao uz nju. Pesnik je već bio veren sa izvesnom Julom Palanački, koja je takođe posedovala miraz preko potreban siromašnom pesniku, i njom se i oženio, potpuno ubeđen da je ljubav sa Lenkom neostvariva. Ta ljubav prerašće u inspiraciju, kao što je rekao književni kritičar i istoričar Milan Kašanin “presudnu u životu pesnikovom i tako važnu po istoriju naše književnosti”.
Kada već Lenka nije mogla da pripadne njemu, Laza je želeo da je uda za svog prijatelja Nikolu Teslu. U pismu Tesli od 12. juna 1895. on kaže: “Hoću da vas oženim… Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, pa ipak! Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvog oživela, ne samo mrtvog Don Huana, nego i mrtvog sveca. Onomad sam je gledao u manastiru kako celiva neke mošti, suhu ruku nekog sveca, pa u zanosu od onog tamjana i od one ljepote, čisto sam se začudio kako se ona mrtva ruka ne podigne da je zagrli.“
Ubrzo posle ovog pisma, iste godine Lenka iznenada umire. Njena smrt zatiče pesnika u manastiru Krušedolu, gde je provodio mnogo vremena, očigledno tražeći lični i stvaralački mir i spokoj, i možda bežeći od svog braka. Odatle je otišao na njenu sahranu u Sentomaš. U Kostićevoj posmrtnoj zaostavštini nađena je njena posmrtna lista, dobro očuvana, nepresavijana, čuvana kao kakva relikvija. Prvi stihovi pesme Santa Maria Della Salute zapisani su tek osam godina posle njene smrti. Istovremeno to je ljubavna pesma i snoviđenje, poema inspirisana arhitektonikom italijanske crkve Sv. Marije od spasa i rodoljubljem i ljubavlju, izuzetna pesnička konstrukcija, vrhunac romantičarske lirike kod nas. Objavljena je u zbirci Kostićeve poezije 1909. godine.
Ova pesma je nezaobilazna u svim antologijama. Petar Arbutina o njoj kaže: “Ovde je upravo jedna lična drama, ono na šta je pesnik Laza Kostić usmerio svoju emociju, postala univerzalna ljubavna paradigma. Mislim da je to čitavo nasleđe svetske ljubavne poezije… To je jedan univerzalni aspekt koji se najbolje ostvario u pesmi L. Kostća i koji traje sto godina, i iako mnogi ne znaju ko je bila Lenka Dunđerski, ovu pesmu su prihvatili kao duhovno nasleđe. To je pesma koja je nadrasla razlog i uzrok svog nastanka.”
Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”
