Lu Salome (rođena Louise von Salomé / Луиза Густавовна Саломе) bila je psihoanalitičar i pisac, veoma cenjeni intelektualac, u bliskim prijateljskim vezama sa mnogim misliocima s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, kao što su bili Rihard Vagner (Richard Wagner), Sigmund Frojd (Sigmund Freud), Rajner Marija Rilke (Rainer Maria Rilke) i naravno Fridrih Niče(Friedrich Nietzsche).
Nemačko-dansko-ruskog porekla, Lu je provela detinjstvo ispunjeno luksuzom i privilegijama. Kći generala u službi dinastije Romanov, bila je nezavisna i slobodnog duha, samosvesna i inteligentnta, skeptična prema društvenim i verskim običajima svog vremena i žedna znanja o svetu. Tokom zime 1882. godine, zajedno sa majkom, dvadesetjednogodišnja Lu je otputovala u Italiju da poseti majčinu prijateljicu Malvidu fon Mejzenburg u Rimu. Malvida je bila poznati revolucionar, spisateljica radikalnih stavova i bliska prijateljica Ničeove porodice. Prema samom Fridrihu Ničeu je bila majčinski nastrojena i podržavala ga je tokom čitavog njegovog stvaralaštva. Baš u njenoj kući u Sorentu, Niče je napisao svoju knjigu “Ljudsko, suviše ljudsko” (Menschliches, Allzumenschliches). Zajedno sa Malvidom i Ničeom živeo je i mladi jevrejski filozof Paul Re (Paul Rée), koji se interesovao za psihologiju i pomagao je Ničeu tokom rada na knjizi. Niče je značaj ove pomoći pokazao u komentaru u kojem Reu daje “očinska prava” za knjigu. Kada je Lu Salome stigla u Rim, Niče nije boravio u kući Malvide fon Mejzenburg, ali je predstavu o božanstvenosti mlade Ruskinje ubrzo dobio u pismu kojim mu je Re najavio da planira da je zaprosi. Kada se Niče konačno pojavio u Rimu, tokom upoznavanja Lu je pozdravio iznenadnim pitanjem: “Koje su nas to zvezde spojile?” Ako imamo na umu o kom filozofu je reč, ovakvo upoznavanje deluje, najblaže rečeno, neobično.
Razvoj veze između Ničea i Lu veze bio je komplikovan i nepovoljan, što zbog njihovih priroda, što zbog stalnog prisustva drugih ljudi, pre svega Rea i Ničeove sestre, što zbog drugih okolnosti… On se, kao i Re, u nju zaljubio čim ju je upoznao, a ona je želela da što duže ostane van Rusije i uživa u pažnji koju su joj pružali intelektualci i umetnici. Niče je zamolio Rea da zaprosi Lu u njegovo ime, ne shvatajući da je i ovaj podjedanko zaljubljen u nju. Obojica su, iz različitih razloga, želela da joj pomognu da ostane izvan Rusije što je duže moguće. Napravili su studijski plan u trajanju od godinu dana koji bi im svima pomogao da zajedno ostanu što duže mogu.
Ničeovi biografi smatraju da je Ničeovu ulogu u ovoj situaciji najviše zakomplikovao njegov odnos sa sestrom Elizabet (Elizabeth) i majkom, koja je zauzimala tradicionalnu najvažniju ulogu u religiozno matrijarhalnoj porodici. Ni ona ni Elizabet, koja se sa Fridrihom zbližila tokom mladalačkih suprotstavljanja majci, nisu želele da Ničea ostave van kontrole, a Niče se upuštajući se u vezu sa Lu zaputio pravo u neobuzdanu oluju. Misleći da Elizabet nekako može da opravda ovaj intelektualni ménage-à-trois, on joj je pisao zahtevajući njenu pomoć, želeći da im ona bude pratilja tokom te studijske godine koju su bili planirali. Ali, nije mogao da prevari svoju sestru – ona je prozrela da, kada se radi o Lu, Niče nema samo intelektualne namere i nije želela da mu pomogne. Šta više, ona i majka su počele da kuju plan da se oslobode od mlade Ruskinje.
Krajem aprila, Lu i njena majka su prešle na sever Italije. Zajedno sa Ničeom i Reom otputovale su do jezera Orta u Alpima. Jednoga dana Niče je dobio priliku da bude sâm sa Lu. Njih dvoje su otišli u šetnju, posle koje su Re i Luina majka bili vrlo uznemireni. Godinama kasnije, Lu je rekla: “Da li sam poljubila Ničea ili ne, ni danas sama ne znam”; Niče je neposredno nakon susreta u pismu Lu napisao “Dugujem ti najlepši san svog života”, a kasnije – “Lu na Orti je bila drukčije biće”. I zaista – koliko god to neverovatno zvučalo, Niče je bio zaljubljen “do ušiju”. Prijatelji sa kojima se sreo ubrzo nakon ovog izleta, Overbekovi, o njemu su govorili kao o “potpuno drugačijem čoveku, koji je pričao neprestano, najviše o Lu … kao čoveku koji je ugledao obećanu zemlju”.
Niče je Lu sledeći put sreo u Lucernu i ponovo je zaprosio, ovaj put lično. Ali, Lu ga je odbila. Tada Niče počinje da sumnja da su Re i Lu ljubavnici i da su ga samo koristili da opravdaju svoju aferu. U tom period i pod tim utiskom, Niče je zajedno sa poznatim švajcarskim fotografom Žilom Boneom (Jules Bonnet) napravio poznatu fotografiju na kojoj se nalaze svih troje u jednoj vrlo neobičnoj situaciji. Naime, on je naložio Lu da klekne na mala farmerska kolica držeći bič, dok su on i Re stajali ispred kolica koja su bila konopcima povezana sa Luinim rukama. Sâm Niče pometeno gleda u svoju levu stranu, van fotografije. S obzirom na to da je Niče organizovao njihove poze, ova fotografija govori mnogo o tome kako se on tada osećao. Ubrzo je svoje razočarenje izrazio i rečima, kada je napisao onu poznatu i često rabljenu rečenicu: “Ideš ženama? Ne zaboravi bič”.
Fotografija Žila Bonea - Lu, Re i Niče
Lu i Niče su se kasnije sreli u Bajrojtu u Nemačkoj, gde ju je Malvida pozvala da boravi sa njima u Tautenburgu. Re, Niče i Lu su uspeli da ubede njenu majku da je ostavi u Zapadnoj Evropi i dogovorili se da zimu provedu studirajući u Beču. Niče je uživao u vremenu koje provodi nasamo sa Lu. Da je ovo i na nju delovalo pozitivno dokazuju i zapisi iz njenog dnevnika: “Takođe provodimo srećne časove na ivici šume na klupi blizu njegove kuće. Kako je samo dobar osećaj smejati se i sanjati i pričati pod predvečernjim zracima Sunca koji na nas padaju kroz grane drveća.”
Ipak, Ničeovo povlačenje iz ovog trougla nisu uzrokovali ni Lu ni Re ; bila je to njegova sestra Elizabet, 36-ogodišnja usedelica. Jedan od Ničeovih biografa je smatrao da se Elizabet trudila da pronađe nekoga ko će probuditi njene najpotisnutije frustracije, ne bi mogla da pronađe bolju osobu za to nego što je bila Lu, koja je predstavljala sve čega se ova grozila. Njene nekonvencionalne navike, šokantno ponašanje sa muškarcima, nemar čak i za običnu čistoću kod Elizabet su izazivali skoro fizičko gnušanje. Pitala se kako je njen brat i mogao da pomisli da se združi sa takvim stvorenjem. Kap koja je prelila čašu bila je Luina bezosećajnost za očigledne intenzivne tenzije između Ničea i Vagnera. Nakon provedenih mesec dana u Tautenburgu, Elizabet je napustila Ničea i odbila da obitava u porodičnom domu ako se on tamo vrati. Tako ekstreman potez je, naravno, uvukao i njihovu majku u sukob. Niče je sada bio potpuno odvojen od svoje porodice! Iznajmio je mali stan u Lajpcigu, pokušavajući da smiri situaciju sa majkom i sestrom koje su pravile skandal, uverene da Lu saleće Fridriha. U stvarnosti, situacija je bila suprotna – on je saletao nju.
Šesnaestogodišnja Lu (1877)
Neki prijatelji su ga napustili pa je Niče želeo da se prijateljstvu sa Lu i Reom posveti više nego do sada. Oni su ga posećivali u Lajpcigu, ali, koliko god da se trudio, Niče nije mogao da odnos sa Lu vrati na “Tautenburški nivo”. Nakon svađe između njih dvoje, Lu se vraća u Berlin sa Reom, ne pozdravivši se sa Ničeom, i njih dvoje počinju da otvoreno žive zajedno. Ona je konačno doživela ono što je uvek zamišljala – nezvaničnu emotivnu vezu ispunjenu večernjim druženjima sa mladim intelektualcima a Niče je konačno shvatio da su Lu i Re potpuno opijeni jedno drugim, ne ostavljajući nimalo mesta za njega. Izgubio je sve a njegovo psihičko i zdravstveno stanje to nisu mogli da podnesu. Krenuo je u Italiju, usput svrativši kod Overbekovih, koji su rekli da je ličio na ljudsku ruinu. Ubeđivali su ga da ostane kod njih, ali je on to odbio. Plašili su se da će oduzeti sebi život, a njihovi strahovi nisu bili neopravdani – u svojim pismima u periodu koji je sledio često je pominjao samoubistvo.
Sve ovo se desilo nakon njegovog uspona posle objavljivanja dela “Vesela nauka” (Die fröhliche Wissenschaft), što je samo uvećalo njegov pad. Ali, njegovo oporavak bio je podjednako spektakularan. Pisanju se vratio sa pravom stvaralačkom groznicom – prvi deo dela “Tako je govorio Zaratustra, Knjiga za sve i nikoga” (Also Sprach Zarathustra, Ein Buch für Alle und Keinen) napisao je za svega nekoliko dana.
Posle svega Re je živeo srećno sa Lu samo nekoliko godina, njihova veza nije potrajala. Ona ga je ubrzo zamenila drugim čovekom, po imenu Fridrih Karl Andreas (Friedrich Carl Andreas). Re je umro, a njegova smrt nije bila do kraja razjašnjena – u pitanju je bila ili nesreća ili samoubistvo. Ovo nije usporilo Luino intelektualno stvaralaštvo i strast; Rilke i Frojd su joj uvek bili blizu, a Ničea, ipak, nikada nije zaboravila. Nije zaboravio ni on nju – o svojoj nekadašnjoj muzi rekao je: “Ta mršava, prljava, smrdljiva majmunica sa svojim lažnim grudima – prava propast!”
Niče je imao 38 godina kada je upoznao Lu, ona 21. Bila je jedina Ničeova ljubav i to platonska, a sa svim drugim muškarcima imala je prave veze. Za Andreasa, čije je prezime zadržala do kraja života, udala se, između ostalog, i zato što je pretio da će izvršiti samoubistvo ako ga odbije. Sa Rilkeom, koji je od nje bio mlađi 14 godina, upoznala se 1897, kada je ona imala 36. Neko vreme proveli su u Rusiji, njihova veza trajala je tri godine, pod njenim uticajem ime Rene promenio je u Rajner i kada se rastanu dopisivaće se čitavog života.
Istorija Lu Andreas Salome neće zapamtiti samo kao muzu umetnika. I sama je napisala tri romana, eseje o Ničeu, Tolstoju, Rilkeu, psihoanalizi, feminizmu… Pisala je priče za decu i napisala je autobiografiju pod nazivom “Moj život” . Umrla je u 76. godini u nacističkoj Nemačkoj.
Jedna od centralnih tema romana i filma “When Nietzsche Wept” / “Und Nietzsche weinte” (Kada je Niče plakao / I Niče je plakao, 2007) je Ničeov odnos sa Lu Salome.
Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”
