Vlaho Fađoni (Vlaho Fagioni) po rodoslovu je Italijan. Njegov ded po ocu Josif Fađoni (Josif Fagioni) bio je zapovednik omanje lađe. Jednom prilikom, dok se bavio na Konavlima zapovednik se zaljubio u Cavtatu u meštanku, koju će nedugo potom uzeti za sadruga i tako zauvek ostati u prelepom gradu. Iz tog braka imaće tri sina, od kojih će se najmlađi Avgustin Fađoni (Augustin Fagioni), kada tome dođe vreme, oženiti devojkom iz Cavtata, Marijom Perić. Iz tog braka rodiće se početkom jula 1855. Vlaho Fađoni, jedan od najvećih hrvatskih portretista.
U šestoj godini pokazuje prve znake darovitosti i interesa za slikarstvo. Ističe se u crtanju i slikanju akvarela. Jedna od prvih njegovih slika bila je “Gospa od sedam bolova”. Slučaj i upornost sprečili su da taj dar propadne.
Rano, ne svojom voljom, Vlaho je napustio školu i 1866. sa stricem i strinom odlazi u Ameriku, u pečalbu. Stric je ubrzo umro i mali Fađoni, umesto na koledž, posredstvom komformističke strine, dopada popravnog doma na Horst Ajlendu.
Ubrzo zahvaljujući razumevanju i odlučnosti jednog profesora biva prvo vraćen strini (koja nije gubila vreme, preudala se i lako, kao da se ništa nije dogodilo, prešla preko svega).
Početkom 1871. Vlaho Fađioni vraća se u Cavtat, u kome nema posla ni zarade. Naredne godine ukrcao se kao kadet na trgovački jedrenjak “Peti dubrovački”. Na jedrenjaku umalo nije izgubio život pa, mada rođen na moru, napušta pomorstvo i odlazi u Južnu Ameriku, iznova u pečalbu. U Peruu dobija posao crtača slova u fabrici vagona. U slobodno vreme, samouk, slika sledeći zov iz rane mladosti.
Posle nepune godine, nezadovoljan i nestalan, odlazi u Kaliforniju. U San Francisku radi kao konobar, sklapa poznanstva, sve češće slika portrete prema fotografijama. Ni na jednom poslu ne drži ga mesto. Samo magija koja ga je vukla slikarstvu ostala je stalna čitavog života; sve drugo se menjalo.
Vratio se 1876. u Cavtat, upoznao budućeg mecenu, dubrovačkog pesnika široke kulture, grofa Meda Pucića. Pesnik u samoukom slikaru lutalici razaznaje ambicioznost i talenat, nagovara ga da italijansko prezime pohrvati; postaje Bukovac. Mecena ga potom preporučuje biskupu Juriju Josipu Štrosmajeru (1815–1905), najznamenitijem među katoličkim crkvenim velikodostojnicima, veoma naklonjenom darovitim ljudima. Naredne godine Bukovac šalje Štrosmajeru na dar sliku “Sultanija”, na kojoj se prvi put potpisao novim prezimenom.
Bukovac, Sanjarenje, 1905
Imena Fađoni nijesam imao rašta da se stidim, ali zbog rođene grude, zbog slatkog našeg jezika, koji sam naučio sricati sa majčinih usta, ja sam taj ustupak svome rodu učinio, pa se nadam da mi oni, koji ostaše Fađoni, neće zamjeriti kao što tvrdo vjerujem da ni budući Bukovci neće s toga imati da se stide.
Udaljavanje od akademizma
Zadovoljan poklonom, a široke ruke, Štrosmajer pomaže Bukovcu da 1877. u pratnji grofa Meda Pucića ode u Pariz, na studije slikarstva. Tamo Bukovac upoznaje glasovitog češkog slikara Jaroslava Čermaka (1831–1878) koji mu savetuje da ode Aleksandru Kabaneli (Alexandre Cabanel) na Ecole des Beaux Arts.
Uz Štrosmajerovu i Pucićevu pomoć Bukovac studira četiri godine. Verovatno podstaknut uspehom koji je pratio Čermakove slike s crnogorskim motivima, slika “Crnogorku” i izlaže je, kao student, uprkos ogromnoj konkurenciji, u Salonu, najznačajnijoj, zvaničnoj likovnoj manifestaciji Pariza.
U Dubrovniku (1878) počinje da izlazi časopis “Slovinac” (do 1884) pod uredništvom Luka Zore koji će objaviti prve pozitivne reči kritike slikarstva mladog Bukovca.
Bukovac, Moje gnezdo, 1897.
Dubrovački umetnici redovno su se okupljali u apoteci (spičariji, mlet. spicieria) apotekara Mata Šarića, vlasnika i izdavača “Glasa dubrovačkog”, u kojoj vode duge razgovore o umetnosti. U razgovorima najglasniji je gordi mecena, grof Medo Pucić kada hvali štićenika Bukovca. Apoteka je, ujedno, sve do Šarićeve smrti (1882), prvi i jedini izložbeni prostor.
U Parizu Bukovac ređa uspehe. Narednih šesnaest godina neprekidno izlaže u Salonu što je san brojnih slikara, a apsolutni trijumf donosi mu “Velika Iza” (La grande Iza, 1882), akt kurtizane slikan prema motivima istoimenog romana popularnog pariskog pisca Aleksandra Buvijea (Alexandre Bouvier). “Velika Iza” se, posle kupanja, opružila na crni baršun i očaravala brojne gledaoce.
Malo je slika čije je nastajanje bilo propraćeno sa toliko priče, ushićenja i zaprepašćenja, uzbudljivih preokreta kao što je “Velika Iza”. Za Bukovca vrhunac uspeha predstavljalo je samo učešće na Salonu, na najvećoj godišnjoj pariskoj umetničkoj manifestaciji. Za izlaganje je konkurisalo na stotine slikara, a žiri sastavljen od čuvenih slikara odabirao je ono što će izdržati sud vremena. Bukovac je odlučio da se 1882. godine na Salonu predstavi veličanstvenim ženskim aktom. I jeste.
Pošto je, na oduševljenje publike i kritike i zgražavanje puritanaca, dospela u Salon, Vlaho Bukovac se, za izvesno vreme, otrže od besparice jer se kopije slike “Velika Iza” prodaju kao što nikada nije jedna fotografija slike.
Posle impresivnog platna “Velika Iza”, ime Vlaha Bukovca brzo putuje svetom. Na poziv srpskog kralja, 1882. godine dolazi u Srbiju. Pozvan od kralja Milana Obrenovića, a na nagovor kraljice Natalije Obrenović da joj baš on uradi portret, odaziva se pozivu i napušta Francusku.
Vlaho Bukovac, Velika Iza, ulje
U predstavljanju kraljici Nataliji Vlaho će: Rodom sam iz Dubrovnika, odnosno iz Cavtata, moj je jezik isti, kojim se govori u Beogradu.
Kada je portret bio gotov, zadivio je sve, pa i samog kralja Milana. Pored portreta kraljice, kralj je još dao da se uradi i portret maloletnog kraljevića Aleksandra Obrenovića.
Kralj Milan odlikovao je Bukovca Ordenom takovskog krsta. Pred kraj boravka u Srbiji još će uraditi i portret Laze K. Lazarevića. Na polasku od kralja će čuti da je preminuo njegov prijatelj i jedan od poslednjih velikana Dubrovnika i veliki poštovalac Bukovčevog slikarstva Medo Pucić.
U Parizu slika “Belu robinju”, “Dafnis i Kloja”, “Primorske ribare” i “Crnogorku na ljubavnom sastanku”. Poslednju su primetile sve francuske novine, a u Nici je dobila zlatnu medalju. Nekako u to vreme pariske novine pišu da je u grad stigao crnogorski knjaz Nikola. Bukovac reši da ga poseti. Uz srdačan prijem i u razgovoru sa knjazom, dobija finu ponudu: da uradi seriju crnogorskih vojvoda i junaka, njih četrdeset. Takva se ponuda ne odbija.
Kada je stigao u Crnu Goru, Bukovac se u mnogome razočarao u knjaza. Prvo je četiri meseca čekao na poziv da dođe, a kad je na koncu bio pozvan, umesto vojvoda i junaka, knjaz je zatražio da mu uradi portrete knjaževske porodice.
A kad je to naizgled bilo dogovoreno, knjaz je ponovo nestao, što je još više razljutilo slikara. Ipak, ostaje pri svome i bez knjaza radi portrete prvo mladog kneževića Danila, a potom kneginjicu Zorku i tako celu porodicu. Knjaz je Vlaha bogato obdario za slike i troškove. Uz to, knjaz je umetnika odlikovao i Danilovim krstom trećeg stepena.
Milosav Slavko Pešić, pesnik, prozni pisac, prevodilac. Objavio naramak knjiga. Pisac za sladokusce. Čuvar jezika.
