Ova ljubav je trajala punih pola veka, iako njih dvoje nikada nisu živeli pod istim krovom. Umesto zajedničke postelje i ručka, spajali su ih njihovi intelektualni i politički pogledi. Ona nikada nije pokušavala da ga namami u bračne odaje, iako su se viđali tri puta dnevno. Voleli su se. Nikada nisu dozvolili da se njihova ljubav pretvori u naviku, niti duboki vir dosade. Persirali su jedno drugom, često vodili intelektualne rasprave, a njihovi poznanici su bili najzanimljiviji ljudi epohe. Zajedno su obišli skoro svaki kutak planete, ali su se uvek vraćali kući, odani Parizu.
Njihova ljubav je odolevala zubu vremena, iako nikada nisu živeli pod istim krovom
Simon (Simone de Beauvoir) je svojom najbogatijom godinom smatrala dvadeset prvu, jer je upravo te godine srela Sartrov (Jean-Paul Sartre) pogled. To se desilo na poljanama njenog rodnog sela, u Limuzenu koji će ubrzo i napustiti. Njen otac nije simpatisao razrokog mladića u roze košulji koji je njegovoj starijoj ćerki zapao za oko. Simon zbog toga rano i napušta roditeljski dom u kojem su se uvek sukobljavali očev ateizam i majčin katolicizam. Njoj su krajnosti tog tipa bile ogavne, te se odrekla buržujskog porekla i prebegla među levičare.
Zaveo je svojim idejama i drugačijim pogledom na svet
Rame uz rame sa Sartrom bila je učesnik stvaranja egzistencijalističkog pokreta, angažovani filozof i aktivna levičarka. Iako je u mlađim godinama bila ravnodušna prema politici, devojkama je kasnije savetovala da krenu njenim putem – da uče, studiraju, razmišljaju, ali i da pokušaju politički da se angažuju. Sartr i ona nisu imali dece, te je ona smatrala da materinstvo nije bilo njena sudbina. Turban kojim je isticala svoje lepe plave oči oduvek je smatrala vrhuncom elegancije. Skinula ga je jedino kada je ostala bez voljenog čoveka i nikada više posle toga.
Turban je skinula jedino na Sartrovoj sahrani
Od Sartra se rastala na svoj način, knjigom ”Ceremonija rastanka” koja je izazvala buru negodovanja. U njoj je prkosno ispisala kako su ostarelom mudracu popustili sfinkteri, te nije mogao da kontroliše svoje fiziološke potrebe. Simon je uvek pokušavala da objasni da ta emancipovana sloboda i ničim omeđena veza muškarca i žene nije nimalo jednostavna. Možda ga je zbog toga na trenutke i mrzela. Možda je knjigama i pismima punim ismejavanja želela da sakrije krhku stranu sebe. Oni su se zaista voleli, a o tome još uvek svedoči svaki kutak planete koji je prisluškivao njihove uzdahe.
Sonja Josipović sebe smatra devojkom koja uživa u trenucima tišine koja joj uvek donese novu dozu inspiracije. Voli da piše i čita knjige, ali i da se druži sa ljudima od kojih može nešto novo da nauči. Osim sa rečima uživa i u igranju sa svojim zekom, koji joj često ne dozvoljava da neke svoje tekstove privede kraju. Voli svako godišnje doba, sve oblike umetnosti i sve vrste slatkiša (izuzev žele bombona). Autorka je bloga Svet obojen rečima.
