Dvadeseti vek će u analima istorije ostati zabeležen kao period koji je doprineo mnogim značajnim promenama u životima ljudi. Setimo se samo bitnih otkrića koja su promenila, na bolje, život ondašnjih generacija. Jedno od njih je recimo izum radija – dalekog “rođaka” iPod-a. No, nisu samo proizvodi bitni, koliko njihovi dizajneri – umetnici bez čijih vizionarskih ideja sva tehnologija, bez koje danas ne bismo mogli da zamislimo naše živote, ne bi ni postojala. Jedan od najpoznatijih umetnika tog dvadesetog veka je američki slikar i fotograf, koji je zaslužan za rođenje umetničkog pravca poznatijeg kao “pop art”. Njegovo ime je Endi Vorhol (Andy Warhol) i danas vas vodimo stazama njegovog života.
Endi Vorhola (Andy Warhola), ili kako je više voleo da ga zovu, Endi Vorhol (Andy Warhol), rođen je 6. avgusta 1928. u Pitsburgu, u američkoj državi Pensilvanija. Njegovi roditelji Andrej i Julija bili su slovački emigranti koji su u Ameriku stigli početkom dvadesetog veka. Prvo je stigao otac 1913. a onda i majka 1921. godine. Porodica je živela veoma skromno. Otac je radio teške fizičke poslove u gradskoj čeličani, a majka se bavila ručnim radom, što će imati uticaj na razvoj mladog Endija. Već sa šest godina Endi počinje da se zanima za svet koji je totalno drugačiji od onog koji ga okružuje, a koji je vezan za siromašnu četvrt u kojoj stanuje. On sanja Holivud i filmske zvezde čije fotografije počinje da skuplja.
Još da od malih nogu mlađani Vorhol dolazi do saznanja da je umetnost njegova budućnost. Uveren da je baš to ono što želi, kreće na studije komercijalne umetnosti na Karnegi institutu za tehnologiju (Carnegie Institute), danas Karnegi Melon Univerzitet (Carnegie Mellon), u Pitsburgu, koje završava 1949. Na fakultetu mu nije bilo baš sjajno. Često nije bio shvaćen od strane kolega i predavača, pa će zato nakon diplomiranja nastaviti svoj život u “Velikoj jabuci”. Iz tog perioda “novog života“ je i njegova odluka o promeni prezimena, pa će tako od prezimena Vorhola nastati Vorhol. U Njujorku započinje veoma uspešnu karijeru radeći reklame i ilustracije za časopise “Vogue“, “Harper’s Bazaar“, “New Yorker“ i “Glamour“. Zanimljivo je da je njegov prvi članak upravo za “Glamour“ imao gotovo proročki naslov: “Uspeh je posao u Njujorku“. Vrlo brzo postaje poznat po svojim hirovitim crtežima cipela, rađenim u bojama koje su odisale neodređenim i zamrljanim tonovima. Tako nastaju njegovi, za ondašnje vreme veoma neobični, modeli cipela koje su bile ukrašene zlatnim listićima u obliku cveća.
Šezdesetih godina dvadesetog veka Endi otkriva limenku sa supom Kembel (Campbell), za koju kaže da je zadivljujuća u svojoj banalnosti, a koja će vrlo brzo, pored limenke Coca-Cole, postati inspiracija njegove umetnosti. Kao opčinjen počinje često da je crta i slika, a potom i štampa uz pomoć sito štampe u više primeraka. Njegov princip je bio ako je mnogo = lepo, onda je jako mnogo = jako lepo. Ideju neselektivnosti ostavljao je po strani jedino kad se radilo o sadržaju njegovih dela. Tvrdio je da ne postoji samo jedan medij kojim se može izraziti. Čvrsto je verovao da je baš sve dozvoljeno i da baš to sve treba iskoristiti do maksimuma. Vorhol će, svesno ili nesvesno, postati vođa jedne neurotične ali ipak senzibilne, urbane i kosmopolitske generacije kojoj je sve, pa čak i više od toga, bilo dopušteno.
Godine 1963. Endi nabavlja 16-milimetarsku kameru koja će doprineti njegovoj filmskoj karijeri. Tako će nastati čuveni filmovi “Chelsea Girls“ i “Empire and Blow Job“, koji su trajali satima. U svojoj filmskoj umetnosti želeo je da realno vreme i ličnosti, koje su bile deo njega, prenese na medij. Transvestiti i manekenke, pesnici i potpuni ludaci – svi su podjednako imali pravo na svojih “15 minuta slave“ učestvujući u njegovim neobičnim filmovima. Iako su ta filmska dela bila prikazivana malobrojnoj ali odabranoj publici, sticala su i te kako veliku slavu zbog medijske pažnje koju su privlačili njihovi protagonisti. Kao i sva njegova dela, tako i filmovi, u potpunosti zadovoljavaju Vorholov kriterijum neselektivnosti. Njegov, kako životni tako i umetnički moto je bio: “Ne budi selektivan, jer sve može da bude lepo.“ Pored filmova Endi je kreirao i dva tv šoua, od kojih se jedan pod nazivom “Vorholova TV“ prikazivao na kablovskoj televiziji 1982. godine, i drugi na MTV-u 1986. pod nazivom “Vorholovih 15 minuta“. Naslov ovog poslednjeg nastao je prema Endijevoj izjavi iz 1986. koja je glasila: “U budućnosti svako će biti slavan 15 minuta“. I nije se prevario.
Vorholov centar umetnosti, mesto na kom je pravio svoje kreacije, ili kako ih je zvao “rekreacije“, bio je njegov studio za umetničku produkciju koji se nalazio na njujorškom Union trgu i zvao se “Fabrika“ (The Factory studio). U tom njegovom studiju (kasnije ih je bilo više), Vorhol je zapošljavao i nadgledao “umetničke radnike“ koji su izrađivali grafike, cipele, filmove, knjige i druge artikle. Njegova želja bila je da se oslobodi razlika između “visoke“ i “niske“ umetnosti, pa je tako počeo da radi štampu na svili, težeći tome da masovni proizvodi ne samo postanu umetnost, već i da on masovno proizvodi tu istu umetnost. “Fabrika“ je bila i idealno mesto za sastajanje kreativnih ljudi kao što su muzičari, Endijeve kolege umetnici, pisci i glumci.
Jedna od stalnih posetilaca “Fabrike“ bila je i umetnica koja je pokušala da “presudi“ Vorholu. Njeno ime bilo je Valeri Solanas (Valerie Solanas) i dana trećeg juna 1968. ušla je u Vorholov studio i ispalila je u njega tri hica, zamalo ga ubivši. Ranila je i njegovog tadašnjeg partnera Marija Amajia (Mario Amayi). Nije bila tajna da je Endi bio homoseksualac. Iako su ga prva dva metka promašila, poslednji je prošao kroz Endijevo levo plućno krilo, slezinu, stomak, jetru i jednjak. Kasnije je izjavila da je to uradila zato što je osećala da je Vorhol previše kontrolisao njen život. Po ovom događaju 1996. godine snimljen je film “Ja sam pucala na Endija Vorhola“, sa Liz Tejlor u glavnoj ulozi. Vorholov bliski prijatelj Lu Rid (Lou Reed) nikada nije oprostio Solanasovoj zbog napada na njegovog prijatelja. Tri godine nakon Vorholove smrti, 1990. godine, Lu će sa svojim prijateljem Džonom Kejlom (John Cale) iz grupe Velvet Underground, snimiti album “Songs for Drella“, na kojem se nalazi i pesma “Ja verujem“ ( I believe), u kojoj Rid peva: “Verujem da bih i sam povukao obarač na nju.“ U drugim pesmama sa istog albuma takođe se oseća žalost autora zbog toga što nije obraćao dovoljno pažnje na Vorhola pre njegove smrti. Sam Vorhol je ipak oprostio Valeriji i u jednom od svojih filmova pretvorio je u satiru taj nemili događaj.
Vorholova "Poslednja večera"
Kada govorimo o Vorholu i njegovoj umetnosti, ono zbog čega je zaista bio jedinstven je to što je običnost uzdizao na tron vrhunske vrednosti. Bila je to neka vrsta moći iz koje je crpio snagu čitavog svog života. Nije uzimao samo one slike koje su se oštro urezale u pamćenje ljudi, slike koje su predstavljale jednu epohu i ljude koji su bili njen zaštitni deo, nego je isto tako i anonimne pojedince pretvarao u prave zvezde. Poznata je njegova “rekreacija“ čuvene Da Vinčijeve (Da Vinci) “Poslednje večere“, koja je nastala u periodu koji je prethodio Vorholovoj smrti, a koja je kasnije bila izložena u Milanu. Među njegovim muzama bile su i mnoge poznate ličnosti: ispred svih američka diva Merilin Monro (Marylin Monroe), uz koju su na Endijevim delima, rame uz rame, stajale i mnoge druge pop – ikone kao što su Elvis, Mik Džeger (Mick Jagger), Elizabet Tejlor (Elizabeth Taylor), Džeki Kenedi (Jackie Kennedy), Muhamed Ali (Muhammad Ali), britanska kraljica Elizabeta, ali i nezaboravna Edi Sedžvik.
Pored slikarstva i filmova, Endi Vorhol bavio se i pisanjem, ako se ono što je radio može nazvati tako. Poznate njegove knjige su: “Roman A“ (u kojem se nalaze greške u pisanju i fonetički zapisi zvukova iz pozadine, kao i audio-zapisa Endija i nekoliko njegovih prijatelja iz “Fabrike“), “Filozofija Endija Vorhola“, “Od A do B i nazad“ (za koji se tvrdi da su ga napisali njegovi prijatelji iz “Fabrike“, a koji opisuje Vorholovu pop filozofiju kroz zvuk i razgovore), “ Popizam: Vorholove šezdesete“ i “Dnevnici Endija Vorhola“.
Endi Vorhol umro je u bolnici u Njujorku 22. februara 1987. godine, ali ne pod svojim imenom, jer nije želeo da se zna da je bio bolestan. “Princ pop-umetnosti“, kako su ga mediji često nazivali, ostaće upamćen kao umetnik koji je u potpunosti proživeo “američki san“ i koji je verovao da sve dozvoljeno. Verovao je i u to da svako od nas ima svojih petnaest minuta slave, što je i bio njegov moto.
Ako sagledamo savremenu kulturu, doćićemo do zaključka da je Endi Vorhol (Andy Warhol) življi i aktuelniji danas nego ikada i da su njegove vizionarske reči bile istinitije nego što je i sam mogao da zamisli u vreme u kojem je živeo. Madona, kraljica pop muzike, oživela je na najbolji mogući način njegove ideje. Ona je upravo ono što narod traži i obrnuto – diktira način ponašanja drugima. Prisetimo se i preminule zvezde Majkla Džeksona (Michael Jackson), koji je promenio boju kože i odrekao se svog rasnog identiteta da bi udovoljio površnim društvenim normama. Savršenstvo kojem težimo postalo je jedini društveni kriterijum, a to savšenstvo nam diktiraju drugi. Ideali kojima nas bombarduju sa malih ekrana su samo obični falsifikati i to veoma prosečnih originala. Svet koji nas okružuje se uopšte ne razlikuje od onog koji je Vorhol predvideo. Svet u kome i lažni idoli imaju svojih petnaest minuta slave.
Vorholove poznate izreke:
- Poslovna umetnost je korak koji sledi posle umetnosti. Ja sam započeo kao komercijalni umetnik, a želim da završim kao poslovni umetnik.
- Zarađivanje novca je umetnost i rad je umetnost, a dobro poslovanje je najbolja umetnost.
- Roditi se, isto je kao i biti kidnapovan. I onda prodat u ropstvo.
- Draga, smrt znači dosta novca. Smrt te zaista može učiniti zvezdom.
- Zašto ljudi misle da su umetnici posebni? To je samo još jedan posao.
- Ne obraćaj pažnju na to šta pišu o tebi. Samo to izmeri u inčima.
- Ja zaista živim za budućnost, jer kad jedem bombonjeru ne mogu dočekati da probam zadnji komadić čokoladice.
- Moj instikt o slikarstvu govori: Ako ne razmišljaš o tome, to je prava stvar. Čim moraš da odlučuješ i biraš – to je pogrešno. I što više odlučuješ o tome – to postaje još više pogrešno.
- Volim Los Anđeles. Volim Holivud. Oni su divni. Svi su plastični, a ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.
- Onaj ko hoće da sazna sve o meni samo treba da posmatra površinu mojih slika, mojih filmova i mene − to sam ja. Iza te površine nema ničeg drugog.
Emina Ristović za sebe kaže da je večiti nostalgičar i pisac u pokušaju. Reči su njena igračka.
