Mnogo puta ste do sada išli u pozorište i osetili tu magiju umetničkog stvaranja, a da li ste ikada zapitali šta se događa iza kulisa, ko su zapravo glumci? Pogledajte, ljubitelji umetnosti, možda je ovo tema baš za vas!
Smatra se da svako stvaranje u umetnosti i svako istraživanje u nauci, isto tako i rad i odlučivanje uopšte, teže nekom dobru. Stoga se definiše dobro kao nešto čemu se sve teži. Upoznaćemo vas sa pozorišnom etikom Stanislavskog, velikog tvorca “Sistema” ili poznatiji kao “Teorija glume”. Stanislavski nas kroz pozorišnu etiku upoznaje sa osnovnim zadatkom pozorišta, a to jeste, igrati dela koja izražavaju nacionalno biće jedne kulture.
Stanislavski je naš savremenik po jednoj od vitalnih stvari našeg savremenog pozorišta, koji ukazuje na to da sa današnjim iskustvom u pozorišnoj umetnosti i uspostavljanja veza publike i pozorišta ne možemo očekivati onaj povratni uticaj publike na talenat i svest umetnika, glumca. Stanislavski je bio najveći borac protiv dilentatizma. Zalagao se za teatar koji poražava istinitošću, koji uzbuđuje i koji potresa dušu. Vrednost samog teatra se upravo i ogledala u tome da ima produženo dejstvo u gledaocu.
Složićete se, vama je potreban teatar kome verujete i bez koga se ne može, a ne ono koje vas češće ostavlja ravnodušnim i praznim.
Bez davanja nema primanja, “davati i uzimati” jesu suštinski principi pozorišnog morala i umetničke etike. Moral na sceni i u životu, etika u stvarnosti i umetnosti – jesu osnovna načela humanizacije ljudskog sveta i njegove duhovnosti.“Bez moralnih i etičkih načela, umetnost čoveka za čoveka, izražena čovekom nema smisla”. (K. S. Stanislavski)
Smisao umetničkog stvaranja jeste u istini koja se pokazuje kao najviši princip estetike i sveopšteg stvaranja umetnosti, sada i ovde, danas i sutra, u sadašnjosti, bez koje neće biti budućnosti na sceni i stvarnosti.
Borba za prvenstvo glumaca, reditelja, ljubomora prema uspesima drugova, ocenjivanje ljudi prema primanjima, sa izuzetkom pojedinih slučajeva, snažno se razvilo u umetničkim krugovima. Prikriva se samoljublje, zavist, intrige, ali ipak uspe da se probije i da zatruje atmosferu i u pozorištima. Bojeći se konkurencije ili iz site zavisti, glumci sa oprezom dočekuju sve novopridošle i njihovu pozorišnu porodicu. Ako pridošlice izdrže ispitivanja, to je njihova sreća, prošli su test. Oni koji se plaše i gube veru u sebe prvi propadaju.
U ovim slučajevima glumci su slični đacima, koji takođe puštaju kroz stroj svakog novajliju pridošlog u školu. Možda je ovakva psihologija najsličnija životinjskoj. I da vas ne razuverimo nije samo ovakva dobrodošlica karakteristična za novajlije, prisutna je i među starim glumačkim kadrovima. Kada razmislite u stvari, umetnički život se i ne razlikuje mnogo od realnog života, zar ne?
Scena je beli list hartije i može da služi i uzvišenom i niskom, gledajući po onome, šta na njoj pokazuju, ko i kako na njoj igra. Kako odrediti granicu između divnog i odvratnog? Nije uzaludno O. Vajld rekao da je glumac ili sveštenik ili pajac. Celoga života se glumci bore sa tim da se napravi granica između dobre i loše glume, kako ih ne bi etiketirali kao šmirante ili glumce koji osvajaju predstavljajući samog sebe, kako ih kritičari nazivaju. Zato da bi se sprovela istinska kolektivna umetnička atmosfera na sceni i ono što bi hteli da sprovedu iz života u umetnost, pre svega, treba da prođe kroz njih same.
Svako preživljavanje iznova i iznova, donosi glumcu nova otkrića o njegovim kreativnim kapacitetima. U tome se i ogleda istinska magija glume kao scenske jedinstvene umetnosti. Zato i publika postoji kao nepresušna razmena povratnih emocija sa glumcima, kroz katarzu, kroz to neponovljivo prepuštanje. I složićete se da je proživlajvanje davno uspavanih emocija gledajući predstavu neprocenjivo.
Alex Anđelković – Zaljubljenik u umetnost, kad god ima priliku želi da podeli svoje impresije sa drugima, da zaintrigira druge da je makar malo zavole. Umetnost – “Čaroban svet” njena definicija.