“Maleficent”, Hrvati prevode kao “Zlurada” i nekako bolje zvuči nego “Grdana”, jer uopšte nije grdna nego je baš lepa.

Sa rogovima – ne znam koja poznata vilenjačka sorta ima one rogove, al’ dobro, sa krilima kakva smo već viđali na filmu, recimo u “Dogmi”.

A priča nam je poznata. Grdana je zla vila, ona zbog koje je uspavana lepotica ono što jeste – mit o mlađahnoj princezi, koja pada u začarani san i biva probuđena prvim poljupcem prave ljubavi. Jeftina simbolika, ugrađena u žensku genetiku odvajkada. Arhetip.

Film, skrpljen od komada različitih klišea, sa Anđelinom Džoli i efektima magije, nije ništa posebno. Ali zato priča ima revolucionaran otklon u odnosu na arhetip. I to u Diznijevoj produkciji.

Ako iz Diznija dovode u pitanje ljubav na prvi pogled, moć prinčevog poljupca i strogost podele na dobro i zlo, onda je došlo krajnje vreme da prekrojimo mitove i u genetiku budućih generacija implantiramo nove smernice.

117 Prekrajanje mitova: Zla vila Grdana

Jedna ista magična osoba može da bude moćna i u dobru i u zlu, može da bude povređena i postane zla, može da dosegne istinsku ljubav, a ona ne mora da bude prema muškarcu. I magični poljubac prave ljubavi koji budi usnulu princezu, može da bude majčinski poljubac u čelo. Jer prinčev ne radi. Kako i da proradi, kad se istinska ljubav ne doživljava na prvi pogled, nego se budi vremenom, uz osobu kojoj smo privrženi u dobru i zlu?

Revolucionaran koncept u kome se princ na belom konju pojavio, ali nije postao spasilac, probuđivač i sudbina iste sekunde, nego su ga razvlačile sile i okolnosti veće i moćnije od njega, daje nam ultimativnu dozvolu da prestanemo da maštamo o nerealnom i da počnemo da realizujemo čaroliju života, za koju ne moramo da budemo ni princeze, ni vile, ni prinčevi. Ni konji.

Meni je najkul lik u filmu gavran, koji iz odanosti proživljava svakakve transformacije, sa naznakom da je možda on prava muška ljubav vile Grdane, ali to mi se možda samo učinilo. Videćemo, kad snime nastavak.

Pošto nema onog “i živeli su srećno zauvek potom” očekujem da Dizni ponudi nove opcije. Recimo realnost princezinog života nakon buđenja.

Nakon buđenja samosvesti i ženstvenosti, spoznaje o životnim preokretima i nijansama u kojima se svako crno i belo stapaju u tamnije ili svetlije sivo, princeza – mlada žena, svesna svoje moći i odgovornosti, možda ima pravo i na dalji razvoj realnosti, koja može biti oslikana magično i bajkovito, ali ne upada u šablon.

U svakoj bajci, život princeze završava se nakon odjahivanja u suton, na prinčevom belom konju, a princezinu svetlu budućnost možemo da sagledamo eventualno u skicama u kojima se pojavljuju kraljice majke koje rađaju Snežane, Aurore, Pepeljuge i pretežno umiru mlade. Pa, da smo samo malo razmislile i ispovezivale stvari i same bismo došle do toga da princeza ne odlazi u sreću zauvek, nego u životnu, bračnu i porodičnu neizvesnost, u kojoj se život glavne junakinje zaista završava – simbolično ili bukvalno.

Baš me zanima onaj gavran. Njegova je priča daleko najinteresantnija, a do sada nije osvešćena nijednim arhetipom i nije upala ni u jedan šablon. Jedva čekam nastavak. Jer, Grdana može i da ostari, a Aurora ne mora da umre mlada.

Izvor fotografija: www.megablog.rs, filmfanclub-ffc.blogspot.com

Aleksina Đorđević

Comments