Knjigu Doroteje Brend (Dorothea Brande) našao sam na Beogradskom sajmu knjiga 2007. godine, u trenutku kada sam odlučio da se profesionalno bavim pisanjem. Iza sebe sam već imao izvesno umetničko iskustvo (prethodnih deset godina sam radio kao glumac u savremenom pozorištu), a čak sam i zarađivao za život pisanjem. Objavio sam i knjigu, ali zapravo dodir sa zanatom pisanja nisam imao.
Verujem da slučajnosti ne postoje. Biće da me je Doroteja uhvatila za ruku i šapnula mi: “Hej, pre nego što se baciš na izučavanje teorije književnosti, stilske vežbe i sate i sate pisanja, ‘de virni u ovu knjižicu!” A knjižica je jedan ubogi spis od stotinak stranica formata A5, u izdanju izdavačke kuće Babun. Tiraž svega petsto primeraka, cena 280 dinara na popustu. Unutra – blago!
Ne znam ko ste vi; da li se izjašnjavate kao umetnik, hobista ili krijete umetničke težnje i od sebe same (ili samog). Ako imate nameru da pišete, mislim da će vam Doroteja pomoći mudrim savetima. Zato neću tumačiti ili kriviti njene reči, već ću vam preneti nauk koji je zapisala u knjizi “Kreativno pisanje – otkrijte svoj dar pisanja” (Becoming a Writer).
Tek kada sam uslišio savete Doroteje Brand, pročitao sam predgovor knjizi, Džona Gardnera (John Gardner). Zapanjio sam se kada sam saznao da je izvorni tekst objavljen još 1934. godine. Gospodin Gardner dobro primećuje da: “…osnovni problemi pisca, bilo da je mlad ili star, bilo da tek počinje ili da je već mnogo objavio, nisu danas drugačiji nego što su bili 1934. godine…” Dorotejin tekst pleni savremenim stilom i savremenim načinom razmišljanja. Ta višeslojna univerzalnost je odličan dokaz vrednosti ove knjižice. Doroteja se ne bavi tehnikom, tom osnovnom problematikom koju obrađuju kursevi i radionice kreativnog pisanja. Ni stručne škole, pa ni fakulteti (oh, fakulteti posebno!) ne bave se osnovnim problemima pisanja. Zato je velika većina kurseva, radionica, škola i fakulteta potpuno nekorisna. Suštinski problemi pisca su problemi ličnosti. Da li vam se dogodilo da počnete da pišete, pa odustanete? Ili da dobro počnete, ali zabrljate kraj? Možda povremeno dobro pišete, ali retko uspevate da napišete ono što ste hteli? Genijalno ste napisali jednu priču i posle toga ništa? Osnovni problemi pisanja jesu problemi samopouzdanja, samopoštovanja, slobode i zatočeništva sablasti nesvesnog.
Doroteja poručuje da se genijalnost može naučiti – jer to što znate da čuči u vama i vodi vas da pišete, to je dar maštovitosti koji je često zaključan u čoveku. Doroteja daje duhovite i životne savete kako da prepoznate nedostatke u navikama, u pristupu. Poručuje kako da otklonite prepreke koje ometaju napredak, ukazuje gde su tajne sile koje podrivaju samopouzdanje. U izvesnom smislu, njeni saveti transcendiraju umenost pisanja i mogu se primeniti na svakog umetnika. Ipak, Doroteja se piscima (ili budućim piscima) direktno obraća. Zato i primećuje da u vezi sa pisanjem postoji specifična društvena stigma. Slikar važi za otkačenog umetnika, muzičar za seksičnu figuru omiljenu na svakoj zabavi, glumci poseduju gotovo nedodirljivu auru boema. Gotovo svaki umetnik u očima ljudi dobija drugu vrstu poštovanja. Pisac je samo piskaralo (a pesnik je danguba). Pisac koristi reči, baš kao i milijarde drugih ljudi. Pisanjem se bave i advokati i profesori i novinari i razne druge profesije. Svi mogu da pišu, za to vam čak nisu potrebni neki posebni aparati. Sa druge strane, pisac je beskorisna figura na zabavi, za razliku od glumca od koga se očekuje da zabavlja narod. A kada se i nađe na kursu ili na fakultetu, buduće piskaralo obično dobija packe od učitelja koji sugerišu da mladi početnik nikada neće biti dovoljno dobar da bi mogao da se poredi sa velikanima književnosti. U krajnjoj liniji, pisac mora da bude mudra glava koja će saopštiti ovom svetu nešto pametno. Ko ste vi da se poredite sa jednim Heseom ili Dostojevskim? Kako ćete da priznate sebi i celom svetu da pripadate istoj profesiji kao jedna Ursula Le Gvin ili gospo’n Tolkin?
Zato Doroteja Brend ovom knjigom rasteruje duhove i misticizam koji prati pisanje. Ona otkriva važnost meditacije, važnost vežbanja. Njeni saveti se tiču piščevog srca i uma. Tehniku pisanja gotovo i da ne pominje. Možda ste vi neki od srećnika koji su već rešili psihološke prepreke koje stoje na putu pisanja. Možda ste već prošli fazu sticanja pouzdanja u odabranu umetnost. Doroteja ne krije da se obraća svim onim nesrećnicima (a ja mislim da ih je mnogo) koji ne mogu da dođu do sebe i da otključaju svoj talenat. Doroteja se ne bavi savetima za genijalce ili formirane pisce, već blokadom: stidom i nestrpljenjem, lenjošću i strahom. Naravno, Džon Gardner opominje Doroteju i predlaže nam da ipak posetimo kurseve pisanja, da ipak naučimo nešto o tehnici. Ali, važno je da pre tehnike umetnik najpre dotakne sebe, da bi iz tog sopstva potekla priča.
U sledećem broju Doroteja nam pripoveda svoja početnička iskustva i daje nam razloge zbog kojih se odlučila da napiše knjigu “Kreativno pisanje”. Naravno, Doroteja će nam predočiti i “četiri teškoće” u kojima će svako od nas moći da se prepozna.
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama
