Teškoće prosečnog učenika ili pisca amatera počinju mnogo pre nego što dođe do tačke kada će mu tehnička uputstva koristiti. Svaki početnik oseća izvesnu jalovost koju ne može da razreši. On ili ona maglovito znaju da su prihvaćeni pisci otkrili tajnu i nadaju se da će moći da uoče u čemu je čarolija kojom se prevazilaze teškoće. Nažalost, početnik misli da se tajna krije u tehnici i veruje učitelju da će mu otključati vrata znanja. Zapravo, sledi gorko razočaranje. Učitelji listom ponavljaju da se genijalnost ne uči i napominju da nemate pravo da stanete rame uz rame sa besmrtnicima književnosti. Obeshrabreni ste jer vas niko neće pozvati u tajno bratstvo pisaca?
Ah, niko osim Doroteje! Ona otvoreno kaže da magija postoji i da se može naučiti. Cela njena knjiga posvećena je tome.
Četiri teškoće
Zaista postoji neka vrsta piščeve čarolije. Mnogi autori došli su do tajne radom, opitom ili slučajno. Da biste bili spremni da saznate tajnu, morate da krenete zaobilaznim putem: najpre da uvidite u čemu se sastoje teškoće, a onda da ih jednostavnim vežbama (koje zahtevaju samodisciplinu) prevaziđete. Ipak, biće vam potrebno malo vere ili radoznalosti da biste poslušali savete koji će vam se činiti suprotnim od svega što vam poručuju učitelji i udžbenici. Ljudi koriste reči. Mnogi svakodnevno pišu. Verovatno su zbog toga zvanični izvori znanja veoma strogi spram pisaca. Nije sramota prozvati se mladim slikarom ili budućim inženjerom. Jedino knjige posvećene piscima brutalno obeshrabruju učenike, a na licu onih kojima stidljivo saopštite želju da pišete (čak i bližnjih) – stoji prezir. Ako imate iskrenu želju da savladate prepreke, za kratko vreme možete mnogo da napredujete – kaže Doroteja. Što je učenik nadareniji i senzitivniji, to je podložniji preprekama koje su drugi skloni da tumače kao nedostatak sklonosti ka pisanju. Istinske muke mladog umetnika odbacuju se ili previđaju.
Teškoća da se uopšte piše
Kada sam težnju da se bavim pisanjem saopštio prijateljici, koja je uz to bila i profesorka književnosti u srednjoj školi, dobio sam oštru kritiku: “To je krvav hleb. To je preteško. Odustani!”, govorila je. Uzdao sam se u sposobnost da lako i brzo pišem. “Greška! To je dovoljno za novinarstvo ili trgovanje prozom”, rekla bi. Kada sam seo da se kreativno izrazim kroz pisanje, sačekala me je prva teškoća. Teškoća da se uopšte počne. Koren te nevolje može biti mladost. Ponekad i stidljivost. Često autor čini grešku, jer čeka na “božanski plamen” koji možda nikada neće doći. Ova teškoća prethodi svim problemima, tek iza nje dolaze tehnička uputstva.
“Pisac jedne knjige”
Druga, daleko češća prepreka je to što postoje pisci koji su imali uspeh u početku, ali nisu u stanju da ga ponove. Zvanično objašnjenje jeste da se autor rasteretio brige, da je umirio duhove, izbacio iz sebe zlovolju ili muku i sad ne može da ponovi književni podvig. Pisac s pravom može da smatra da mu je talenat ugrožen, da je na neki način oboleo. Problem se ne može rešiti tehnikom, jer već postoji dokaz o sposobnosti. Ako ne nađe način da se revitalizuje, obeshrabrenost može da pređe u očajanje i dobar pisac može biti izgubljen. Doroteja nas uverava da izlaz postoji.
Povremeni pisac
Ova teškoća je spoj prve dve. Postoje oni koji tek sa dugim prekidima mogu da pišu. Jalovi periodi su mučenje, a svet između dva pisanja je pust. Ali, kad se ciklus ponovo pokrene, izgleda kao da možete ponovo da pišete i to činite dobro. Ni ovde ne pomažu tehnička uputstva. Često je ova teškoća rezultat pogrešne zamisli o tome da treba čekati nadahnuće. Možda je posredi lako povrediva sujeta koja autoru ne dozvoljava da napiše nešto što će biti neprihvatljivo. Ko uspe da prevaziđe ovaj problem, kaže Doroteja, može da postane pravi umetnik i majstor.
Neravnomeran pisac
Ovde sam se ozbiljno zagrcnuo. To je (bio) moj slučaj. Nesposobnost da se priča – živo, ali nesavršeno doživljena – dovede do uspešnog kraja. Dobro započnem, ali priča mi ubrzo izmakne kontroli. Napišem dobru priču suvo i škrto, te sav sok ispari. Ili požurim da je zaokružim, pa priča nije ubedljiva. Laknulo mi je kada sam pročitao da Doroteja smatra da se ova vrsta prepreke najlakše prevazilazi. Pre svega, zbog toga što tehnička znanja i trikovi profesije vrlo efikasno mogu da utiču na prevazilaženje problema. Ipak, koren nevolje leži u nedovoljnom samopouzdanju autora da dobro iznese ideju. U pitanju su problemi koji se tiču neiskustva ili stidljivosti. Za autora koji izbacuje jednu za drugom slabe, zbrkane ili naprečac ispričane priče nije dovoljno da sretne oštrog kritičara. Osnovni uzrok ove teškoće je uvek nedostatak u piščevoj ličnosti, a ne u tehničkoj sposobnosti. Zato je potrebno doći do samopouzdanja i umeća koje će dovesti do majstorstva.
Teškoće nisu u tehnici!
Ove četiri teškoće, zajedno ili ponaosob, čekaju svakog početnika. Muka je u tome što nijedna knjiga, radionica ili škola pisanja ne može da ih ukloni. Mnogi su spremni da potraže rešenje, ali nijedan kurs neće pomoći da pronađu tajnu. Nažalost, tako mnogi i odustanu.
U sledećem broju, Doroteja nam otkriva kakvi su pisci, gde se u ličnosti kriju nedostaci i poteškoće. Da vidimo šta se to krije u samom biću prozaiste?
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama
