Nakon mračnog srednjeg veka, obavijenog velom misterije i spletkama koje su dolazile direktno iz papine stolice, usledio je period koji se javio kao antiteza svim negativnim aspektima iz ovog doba – usledio je period preporoda. Renesansa je, po mnogima, do današnjeg dana ostala neprevaziđeni pravac u umetnosti, koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Ona je dala velike genije, bez kojih se ni umetnost koju mi danas znamo ne bi razvijala tim tokom. Ona je večita inspiracija i nepresušni izvor ideja svim usledelim pravcima.
Iako po vremenu življenja ne pripada renesansi, Dante Aligijeri (Dante Alighieri) bio je vizionar, čovek koji je išao van ustaljenih granica svog vremena, i tako ostao zapamćen kao književnik koji je postavio temelje italijanskoj renesansnoj književnosti. On je, može se slobodno reći, najpoznatiji italijanski pisac svih vremena.
Rođen je u Firenci 1265. godine, u maloj firentinskoj porodici, i iako se ovaj grad ponosi što je Dante upravo odatle, veliki broj gradova u Italiji poseduje spomenik sa njegovim likom. Za života se aktivno bavio politikom, a trag je ostavio ne samo u književnosti, već i u filozofiji, lingvistici, retorici. Sa trojicom pesnika (Guido Cavalcanti, Lapo Gianni, Cino da Pistoia) osnovao je literarni pokret “Slatki novi stil” (“Dolce Stil Nuovo”), koji se prvi bavio ljubavnim temama i time pokrenuo revoluciju u književnosti. Od tog trenutka je ljubav, kao glavni izvor života, postala neizostavna u književnim delima. Zbog političkih razloga, Danteu je bilo zabranjeno da se vrati u svoj rodni grad, što je ostavilo veoma bolan trag u njegovom životu. Sahranjen je u Raveni, a na njegovom grobu stoji stih “Parvi Florentia mater amoris” (Firenca, majka male ljubavi).
Ah, ta Beatriče….
Neki veruju u nju, drugima je pak krajnje nezamislivo, ali ipak je nemoguće negirati da ima nečega u tom prvom pogledu i prvom ubrzanom otkucaju srca kada vidimo tu osobu. Potvrdu da ljubav na prvi pogled zaista postoji pružio nam je i sam Dante, zabeleživši da se ljubav između njega i Beatriče dogodila pri slučajnom susretu ispred crkve kada je on imao devet, a ona samo osam godina. Taj fatalni susret i njen anđeoski izgled izrodili su najsočnije plodove u književnosti. Iako ju je video na samo nekoliko trenutaka, ona je postala centar njegovih maštanja i obeležila je ceo njegov život. A onda su se ponovo sreli. Ovaj put je bilo drugačije, prošlo je devet godina, oboje su bili stariji i zreliji. Susret se nije završio samo na čežnjivom gledanju, već se Beatriče okrenula i pozdravila pesnika. Telo mu je zadrhtalo od sreće i ljubavi prema voljenoj i on se ushićen vratio kući. Te noći usnio je san koji je bio glavna tema njegovog prvog soneta. Zahvaljujući Beatriče i tom snu, ne samo italijanska već i svetska književnost postala je bogatija za jedan sonet, prvi od mnogobrojnih Danteovih soneta po imenu “Novi život“ (La Vita Nuova). Da ju je gledao kao na svog anđela, potvrdio nam je i u svom najpoznatijem delu “Božanstvena komedija“ (La divina commedia), gde ju je predstavio kao svog ličnog vodiča kroz Raj. Iako ljubav nikada nije ostvarena u fizičkom smislu (Beatriče je umrla mlada sa samo 24 godine), pesnikova opčinjenost njome i idealizovanje njenog lika nikada ga nije popuštalo za života. Ona je uvek bila njegova “La gloriosa donna della mia mente“ (Prelepa dama moga uma).
Božanstvena komedija
Ovo delo Dantea je učinilo ocem italijanske poezije i tvorcem italijanskog književnog jezika. Napisana je početkom XIV veka. Zamišljena je kao alegorijska vizija “onog“ sveta i oslikava dušu na putu ka spasenju. Sam spev ima tri dela, ali kako je prepun simbolike i skrivenih značenja, ni ova tri dela nisu slučajna. Svaki deo predstavlja po jedan segment dugog puta kroz koji duša prolazi do pročišćenja: Pakao, Čistilište i Raj. Svaki od ova tri dela ima po 33 pevanja (pretpostavlja se da je ovaj broj uzet zbog simbolike broja 33, koliko je godina imao Hrist kada je razapet), a sa uvodnim delom to čini jednu celinu od 100 pevanja. Pesnik je za protagonista odabrao sebe, jer se smatrao vrlo grešnim.
Dantea kroz Pakao vodi pesnik Vergilije. U Paklu postoji devet krugova, a pesnik je u svaki smestio po neku ličnost iz svog života i iz istorije za koju je smatrao da treba tamo da se nalazi. U prvom krugu Limbu nalaze se duše nekrštenih, drugi krug rezervisan je za duše preljubnika, u trećem krugu muče se duše proždrljivaca i pijanaca, četvrti krug je za rasipnike, peti krug za lenje i ljutite duše, u šestom krugu nalaze se prevaranti i oni koji nisu verovali u besmrtnost duše, sedmi krug ispunjen je nasilnicima, osmi krug rezervisan je za zavodnike žena, laskavce, ljude koji su prodavali ili kupovali indulgencije (oproštajnice grehova), vračeve i lažne proroke, varalice, licemere, sejače nesloge… i konačno, u deveti krug Dante je smestio izdajice rođaka, gostiju, domovine i svojih dobročinitelja. U centru pakla nalazi se sam Lucifer.
U Čistilištu se nalaze duše kojima je Pakao uspomena, a Raj želja. Oni sami sebe kažnjavaju zbog učinjenih zlodela, a raduju se dobrim delima koja su učinili na Zemlji. Na kraju Čistilišta Dantea čeka Beatriče sa anđelima, i nakon što ga je prekoravala za počinjena nedela na Zemlji, ona postaje njegov vodič kroz Raj.
Raj je svetlo prostranstvo u kome vlada blaženstvo kakvo je Dante želeo na Zemlji. Zahvaljujući svom daru, pesnik uspeva da nam ovozemaljskim pojmovima predoči i rečima naslika lepotu i smirenost koja ga je tamo dočekala. Tamo je susreo ljude iz svog života za koje je smatrao da su zasluženo dobili mesto u Carstvu nebeskom. Na kraju i sam pesnik biva očišćen od svih grehova i postaje apostol.
Dante je na ovom delu radio celog života, i ubrzo nakon što je “završio“ Raj, pesnik je preminuo.
Neizbrisiv trag u italijanskoj književnosti
Ono što je Vuk Karadžić predstavljao za srpski jezik, François de Malherbe za francuski jezik, to je za Italiju i njen jezik bio Dante Alighieri . Dante se smatra prvim velikim reformatorom italijanskog jezika, jer se do tada pisalo i govorilo latinskim jezikom. On je postavio temelje modernom italijanskom jeziku. Prvi je počeo da se koristi tzv. narodnim jezikom (la lingua volgare) i time smanjio upotrebu latinskog, koji je do tada prožimao sve sfere života. “Božanstvena komedija“ je kruna italijanske književnosti i nepresušan izvor inspiracije za sve svetske pisce.
Ako budete te sreće da vas put nanese u Firencu, nadam se da će ovaj moj tekst ostati barem nekim malim delom tu negde, u podsvesti, pa se pored Davida, galerije Ufizzi, crkve Santa Maria del Fiore – setite i Dantea. Potražite Danteovu kuću (La casa di Dante) i crkvu Santa Margherita de Cerchi, gde je prvi put video Beatriče. Pokušajte da barem za trenutak zamislite to vreme i njihov magični susret, i ne odupirite se osećanjima, pustite da emocije obuzmu celo vaše biće. Ipak je to velika ljubav čije poglede znaju i ljubomorno čuvaju samo firentinski zidovi…
Tamara Đokić se nikada ne miri sa porazima. Večiti je optimista, uvek obasjana njenim Suncem, ambiciozna jer kao što je Pikaso rekao: “Ko hoće nešto da uradi, nađe način, ko neće ništa da učini, nađe opravdanje.”
