Tijana Banović je mlada novinarka i književnica koja gaji posebnu strast prema rečima i poseduje umeće izražavanja. Samo za čitaoce Wannabe Magazina govori o svojim planovima i dosadašnjim uspesima. Uživajte, uvereni smo da će vas inspirisati…
WANNABE MAGAZINE: Mediji, književnost i ti… Kako si otkrila svoju strast prema rečima?
TIJANA BANOVIĆ: Oduvek me je zanimao rad u medijima i umetnost. U osnovnoj školi sam vodila “Dečiji dnevnik” na lokalnoj televiziji, bavila sam se glumom i recitovanjem. U petom razredu osnovne škole sam sa svojom najboljom drugaricom pokrenula časopis. Od kada znam za sebe nešto piskaram, a svaki kreativan rad je započinjao slučajno ili spletom okolnosti. Književnost i novinarstvo su moje dve velike ljubavi, ili bolje reći – ljubavnici sa kojima koketiram.
Kada si prvi put osetila potrebu za pisanjem? Šta je to što te najčešće inspiriše?
Ne spadam u onu kategoriju dece koja su prvo naučila da pišu, pa su tek onda prohodala. Verovatno je sve počelo sa školskim sastavima i željom da kreativnije odgovorim na temu “Jesen u mom sokaku”. Večito tragam za rečenicama, ispisujem, brišem, cepam i usvajam. Inspiracija je za mene reka, Pariz, talas, nova knjiga, vetar, kamen i smrt. Inspiracija je i hrapavi glas Džonija Štulića. Do muza ne postoji prav i asfaltiran put! Inspiraciju često nalazim u svakodnevnom životu. Ne pišem bajke, pišem o istini i zato ta istina često pogađa moje čitaoce. Moja porodica, ali i oni koji me kritikuju i ne veruju u moje reči su inspiracija za nove uspehe.
“Pišem o istini i zato ta istina često pogađa moje čitaoce”
Pored toga što pišeš za magazine, pišeš i kratke priče. Da li pronalaziš nešto zajedničko u pisanju novinarskih i kreativnih tekstova i šta?
Dobar pisac je talentovan zanatlija, a dobar novinar mora od svega da zna po nešto. Trudim se da budem “po malo” od oba. Isto pristupam i jednim i drugim tekstovima, samo se stilski prilagođavam. Svoje kratke priče čitam samo kada od sebe kradem, kada treba da napišem članak.
Osvojila si veliki broj nagrada za kratke priče. Da li ti prijaju priznanja i koliko te motivišu da nastaviš sa radom?
Nagrade i pozitivni komentari za svaki moj tekst mi znače i dodatno me motivišu da nastavim dalje. Ipak, ne pišem zbog lovorika i nagrada. Pisanje je moja svakodnevna potreba. Uz pomoć pisanja ne mogu da promenim svet, ali mogu sebe!
Talentovana i inspirativna umetnica
Na koji dosadašnji uspeh si posebno ponosna?
Ponosna sam na literarni rad koji je svojom pobedom doneo mnogo knjiga mojoj školskoj biblioteci, na prvi honorar u trećem razredu od kog sam kupila roze bicikl, kao i na kratku priču “On” koja se našla u odabranim i nagrađenim radovima u zborniku “O malim i velikim stvarima”.
Koji period usavršavanja obrazovanja je bio najučinkovitiji za sebe? Šta je neophodno da bi se pisac usavršio?
Na četvrtoj godini Filološkog fakulteta sam pohađala kurs “Kreativnog pisanja” u klasi profesora i pisca Mihajla Pantića. U novembru prošle godine sam sarađivala sa vrsnim urednikom Rankom Trifkovićem. Ova dva giganta su mi pomogla da korigujem svoj stil, izbrusim rečenicu i da počnem da verujem u književne konkurse. Uz Rankovu pomoć sam napisala svoj prvi članak. Naučila sam da nisu svi novinari sujetni i da je Wannabe Magazine porodica koja podstiče tvoju kreativnost i omogućava da obojiš beline papira na svoj način. Smatram da sam spisateljica u nastajanju i da je osnova svakog dobrog pisanja redovnost istog, osluškivanje drugih i neprekidno čitanje knjiga.
Molijer je rekao: “Pisanje je kao prostitucija… Prvo to radiš iz ljubavi, zatim zbog nekoliko bliskih prijatelja, a potom zbog novca…” Da li si saglasna sa njegovom mišlju?
Nisam saglasna sa Molijerom. Ne pišem da bih se obogatila i postala, ne daj Bože, slavna! Pišem da bih odbranila sebe od sebe. Priznajem da bih volela da upoznam one koji su se obogatili isključivo od pisanja.
“Ne pišem da bih se obogatila i postala, ne daj Bože, slavna”
Do kraja godine planiraš da izdaš roman za sve one koji veruju u tvoje reči. Možeš li da nam otkriješ o čemu pišeš i na čemu tačno radiš? Kakvi su još tvoji planovi?
Ekskluzivno za Wannabe otkrivam da planiram da izdam svoj prvi roman jednog zimskog popodneva krajem godine. Reč je o romanu mozaiku koji se sastoji od isečaka iz dnevnika, pisama, dijaloga i unutrašnjih monologa. Sudbina glavne junakinje će nametnuti pitanja o smislu i svrsi umetnosti, kao i modernog društva. Roman prati putanju umetnikove priče sa vlastitim demonima i opsesijama. To je put nemoguće komunikacije među ljudima, put ka ludilu i samouništenju. Fikcije, halucinacije, paralelni svet snova, trenuci u kojima živi i mrtvi egzistiraju zajedno, navešće nas da se zapitamo koliko smo se u današnjem svetu udaljili od sebe.
Fotografije: Nikola Rudić
Jelisaveta Popov je studentkinja Fakulteta političkih nauka. Obožava da putuje. Želela bi da zna sve jezike sveta, a najviše voli francuski jezik. Ne moze da zamisli nijedan dan bez humora, muzike i voljenih osoba.
