Ne poznajem te dovoljno, ne znam koja su tvoja interesovanja, naklonosti i želje, ni šta ti se u životu dešava, ali da, znam kako se zoveš, eventualno prezivaš, koju si školu završio i čime ti se bave roditelji. Tačnije, zar je bitno bilo šta, ja sam superpametan i iskusan čovek, znam sve što je tebi potrebno i došao sam ovde da ti otvorim oči.

Mamina koleginica: “Želiš da budeš stjuardesa? Ha, ha, ha, dete moje, odakle tebi ta ideja? Pa nisi ti ptica da život provedeš leteći! A i pravo da ti kažem to ti nije dobro za zdravlje, mislim da težiš ka pogrešnom.”

Poznanik: “Upisao si FON? Ma daj, mora da se šališ, pa ti nemaš pojma matematiku! Kuku, Pavle, valjda će nešto biti od tebe?!”

Komšija Laza: “Kažeš baviš se pevanjem? Iskreno da ti kažem, kada sam ja izlazio (uzmite u obzir da je to vreme njegovih izlazaka bilo pre neke tri decenije i da se kretao po kojekakvim brvnarama i birtijama), pevačicama su ubacivali novac na svakojaka intimna mesta, nisi mi ti za to, mislim da nećeš uspeti.”

Jao, hvala ti na divnom savetu, možeš li mi još reći gde si popio svu tu pamet, da svratim i ja do tog izvora, pa možda tada i počnem da te konstatujem!

Ne mogu da shvatim zašto pojedini ljudi imaju tu prokletu potrebu da mladima kvare snove? Da li je to njihova zaludnost, previše slobodnog vremena za razmišljanje o totalno bespotrebnim stvarima, ili su eto tako rođeni, da od svog sazrevanja pa sve do nekih poznih godina idu redom i prosipaju pamet, ne prihvatajući tuđa mišljenja i kritike, jer su, bože moj, oni prošli mnogo toga u životu i njihova je glavna, bez premca.

Jedno mlado biće, počevši od svog najranijeg detinjstva, traži sebe kroz raznorazne igre, obaveze, prepreke. Crtajući kredom po usijanom asfaltu ono ispoljava sve svoje skrivene talente, širokogrudo deli sa drugima sve ono što ume, da bi u nekom određenom periodu života ono najvrednije u njemu “isplivalo” i da bi ono jednostavno shvatilo čime želi da se bavi u budućnosti, ili pak čime želi da popunjava slobodno vreme, i mislim da vrlo svesno i odgovorno nastavlja sebi da gradi put, voleći to što radi.

A onda, nađe se nekakva multitalentovana osoba koja u njegovom životu predstavlja prolaznu ličnost, koja o njemu zna ono sitno i minijaturno, ali ipak daje sebi za pravo da iznese svoje mišljenje i to vrlo drsko i samouvereno, odguravajući ga od njegovih odluka, jer ipak, ona zna najbolje.

Nemam ništa protiv toga da svako iznese svoje mišljenje i iskreno ti kaže sve što misli o tvojim postupcima, željama, delima. Svi smo mi različiti i bilo bi dosadno i nerealno kada bi te redom svi hvalili. I to je dakle – okej. Samo dosta više sa potcenjivanjem od strane ljudi koji nisu učestvovali u tvom odrastanju, nego koji, eto, jednostavno “ZNAJU” da to nije dobar put za tebe. Jedine osobe koje imaju pravo da nam potpuno samouvereno iznesu svoju kritiku jesu upravo one koje su i učestvovale u našem sazrevanju, naša porodica, naši prijatelji. A ostali prolaznici, sa svojim kliše izrazima: “Dete, mani se ćorava posla, znam ja da od toga nema ‘leba!”; e pa, da vam ja kažem nešto, manite se vi nas i te vaše prepametne priče, ili ‘ajde krenite sa nama tim putem, pa da vam pokažemo taj naš “pogrešan” pravac!


Kristina Bijelić studira Fakultet za kulturu i medije. Obožava Njujork, putovanja, smeh do suza. Veoma je pozitivna osoba, veliki sanjar i nostalgičar. Smatra da lude avanture i nezaboravni trenuci provedeni sa dragim osobama čine život. Moto: Believe in your dreams!

Editors choice