“I have place where dreams are born
and time is never planned.
It’s not on any chart,
you must find it with your heart:
Never Never Land!”
Priča o dečaku koji ne želi da odraste već je početkom devetnaestog veka osvojila srca publike. Džejms Metju Bari (James Matthew Barrie), pisac je i autor ove bajke koju je Dizni (Walt Disney) kasnije (1953) adaptirao i oživeo na filmskom platnu.
Ali, odakle je, u stvari, potekla ideja za priču o dečaku koji živi bez roditelja, u zemlji u kojoj se nikad ne stari?
Novinar i pisac Dž. M. Bari, živeći u Londonu i sve aktivnije se zanimajući za pozorište, u njemu upoznaje i buduću suprugu Meri Ansel (Mary Ansell) sa kojom ubrzo stupa u brak, ali ipak, zbog Barijeve psihičke ili fizičke (nepoznato je) deformacije, nisu u stanju da dobiju dete.
Talentovani čovečuljak (bio je visok samo 153 cm) tužan zbog nemogućnosti da voli kao pravi muškarac, mašta svet i pustolovine Petra Pana (“Peter Pan”).
Upoznajući porodicu Levelin Dejvis (Llewelyn Davies), Metju sve više vremena provodi sa njima, tj. sa Silvijom (Sylvia Llewelyn Davies) i njenim sinovima, pa je bila uzor porodici Darling (Darling) iz “Petra Pana”. Iako se Silvijinom suprugu, Arturu (Arthur Llewelyn Davies), stalno Barijevo prisustvo nije dopadalo, on mu je ipak poklonio roman “Mala bela ptica” (štampan u samo dva primerka) – u kom se prvi put i spominje ime danas obožavanog junaka iz Nedođije. Knjiga ujedno sadrži i mnoge priče koje je Metju pričao dečacima, a čini se da su upravo oni “izgubljeni dečaci”. Silvija je nežna i brižna gospođa Darling, dok je gospodin Darling drska karikatura Artura, a za samog Petra Pana inspiracija je, reklo bi se, upravo Barijev, u detinjstvu izgubljeni brat Majkl (Michael Matthew Barrie).
Bari je doživeo i filmsku verziju romana (1924) u režiji Voltera Brenana (Walter Brennan), a u filmu o Barijevom životu i nastajanju Petra Pana iz 2003. godine “U potrazi za Nedođijom” (“Finding Neverland”) možemo gledati Džonija Depa (Johnny Depp) u glavnoj ulozi.
U Diznijevoj adaptaciji ovog romana, glavni junaci su predstavljeni gotovo identično kao i u knjizi.
Vendi (Wendy) je, naime, ljupka devojčica koja čuva braću, pre spavanja im pričajući priče o Petru Panu. Ni sama ne želeći da odraste, duboko verujući u Petrovo postojanje i čuvajući njegovu senku, svake noći ostavlja otvoren prozor očekujući dečaka sa nevidljivim krilima, te ga jedne noći konačno i zatiče u sobi i odlazi sa njim u Nedođiju.
Sitna, simpatična i drska vila – Zvončica (Tinker Bell) prati Petra Pana i, iako ljubomorna na Vendi, posipa nju i dečake magičnim prahom zahvaljujući kom lete u Nedođiju – zemlju večitog detinjstva.
I u zemlji večitog detinjstva, Vendi na sebe preuzima ulogu majke, te čuva Izgubljene dečake i pre spavanja priča im bajke.
Kao i svaki negativac kog imamo u Diznijevim animiranim i crtanim filmovima, Kapetan Kuka (Captain Hook) čini fabulu posebno uzbudljivom.
Gusari, predvođeni Kapetanom, u ovoj uzbudljivoj priči za decu i odrasle, otimaju indijansku princezu Lili (Lily), a kasnije Vendi i dečake, koje Petar Pan pokušava i na kraju uspeva da spase, ostajući jednako neustrašiv i šarmantan.
Na kraju ove Diznijeve priče, publika je mahom bila razočarana želeći epilog u kom će Vendi i dečaci ostati u Nedođiji, pa ipak, on im na kraju pomaže da se vrate kući.
Ono što je osvajalo i što osvaja publiku u ovoj priči, zapravo je sama ideja o bezbrižnosti u zemlji koja se “pronalazi srcem” i u kojoj je svaki proces starenja blokiran. S druge strane, danas sve češće upotrebljavan izraz “sindrom Petra Pana” služi nam kao opis (najčešće muškarca) koji ne želi ili ne uspeva da u celosti odraste, te kao i sam junak ove priče ostaje “lepršav” i želi da “leti” nesputan.
Koliko god puta se upustili u ovu nedođijsku pustolovinu, Dizni će nam uvek iznova pokloniti osećaj da zaista jesmo deo zauvek bezbrižnog sveta, ali i misao o tome kako, osim srećnih krajeva, imamo šansu i da do njih dolepršamo – pravim, a nevidljivim krilima.
Dijana Knežević je studentkinja medija i urednica bloga “ViolentlyHappy”. Sklona ignorisanju realnosti, a kad nije u mogućnosti – pisanju o njoj. Neko je rekao i da je sklona suvišnoj racionalizaciji emocija. Ona misli da je to besmislica. Prezire kolotečinu, cenzuru i besporočnost.