Dragi dnevniče,

Irski nobelovac Bernard Šo je rekao “Bolje je ćutati i pustiti druge da misle da si glup, nego progovoriti i time otkloniti svaku sumnju.” Slažem se sa tim mrtvim čovekom. I ne samo da se slažem nego i praktikujem parafrazu te misli.

I ona glasi ovako: “Bolje ostati u svoja četri zida i misliti da su ljudi kreteni, nego izaći na ulicu i time otkloniti svaku sumnju.”

Međutim, ne znam koji me je đavo sinoć gonio da otklanjam tu sumnju. Odlučih da izađem među ljude. Pitanje je samo bilo, gde.

Pivoslavlje sam iskusio prošle godine i naučio lekciju. Tamo više moja noga neće kročiti. Pa sve da Hendriks vaskrasne sa idejom svirati gitaru u bendu takodje vasksrnutog Džona Lenona isključivo na toj manifestaciji.

Guča nije ni u misaonom svetu nehejterskog dela mozga, tako da sam bio osuđen na već istrošene varijante beogradske lakrdije od provoda. I tako izađoh. Sve po redu.

Prvo smo se neko društvo i ja neko vreme lupali po čelu, nadlakticama i ramenima koja su služila komarcima domorodcima na zemunskom delu keja za obrokovanje. A zatim smo krenuli dalje u provod.

Meta nam je bio klub na vodi po imenu “20/44”. Epilog je bio manje više poražavajući. Gužva, fenseraj, tipovi sa šalovima i šeširićima, piči neki fjužn džez, a ulaz staje 300 sve jačih dinara.

Trista dindži bez obzira na imovinsko stanje je kretenizam. To je svakako previše za eksperiment koji može trajati tri frtalja minuta.

Ništa. Trista im majki pomenemo, odustanemo od tog ekspermineta i krenemo prema već oprobanom treš provodu.

Brod “Povetarac” je uvek kompatibilan sa onom izrekom “Većina ljudi bi radije bila sigurna da su nesrećni, nego da rizikuju biti srećni.”. Dakle radije ću se sigurno smoriti na “Povetarcu” nego da rizikujem naći iole normalan klub u Beogradu.

Put od mesta A do mesta B ispod Brankovog mosta vodi kroz “Čistilište”. Splav do splava oko kojih se skuplja svo sranje koje je ovaj narod izrodio. Prava septička džungla u kojoj se razlikuje nekoliko vrsta.

Prvo, zaključio sam da je za mužjake blizina parkiranja vozila u odnosu na splav presudna u određivanju statusa na određenom društvu. Što si bliže splavu to ti je vrednost veća. Tako i majmuni u džungli isto. Što si na višoj grani to si važniji u čoporu.

Doduše posetioci tih splavova veruju u Isusa Hrista Božijeg sina. I znaju da je tog tipa, kojeg obično imaju izvajanog u zlatu okačenog na napumpanim grudima, baš taj Bog pravio od nekih rebara, ili beše od blata, u svakom slučaju nešto u fazonu kao i Svetog Savu. Tako nekako. Valjda.

Zbog toga oni ne veruju u teoriju da majmuni i čovek imaju istog pretka. Mislim, neće valjda slušati tamo nekog skribomana, koji ne može da parkira svoj džip čak ni na mostić koji vodi od kopna do splava. Naravno u toj “hijerarhiji odmah iza parking mesta ide i vrsta vozila. Zatim Kajla, pa čuka. Tup pogled i potiljak. Guči gaće i prezentacija stava “mnogo sam zajeban i važan”.

Ponekad, ali samo ponekad se pitam da li bi čovek koji je konstruktor na primer AUDI-ija Q7 imao mogućnosti u Srbiji da kupi takav. Ovde je na ceni samo valjanje, muljanje i strančarenje. Što si gluplji i podliji to si uspešniji. A ja ovako mrgudan nekako nisam siguran da je podlost napravila Q7 ili X6. Niti uvaljana droga ili roditelji ratni profiteri. Već kretaivnost, znanje, širina i ostale stvari koje u Srbiji sede u rupama jer nisu na ceni. Apsurd, zar ne?

No da se vratim ženama u predvorju pakla. Postoje dve vrste.

Prve. Uh, ne mogu ih definisati kao drolje. To je zapravo ljudsko biće satkano ni od čega. To čak nisu ni slabosti ni podlosti. Tu ne postoji čak ni jasan nagon za reprodukcijom, čvrstom rukom ili nesrećnom podaničkom starošću polu-nasilnom mužu. Nema ničeg u njima. Kakvog god da su zvanja, opredeljenja ili obrazovanja. One ne postoje.

Kad prevaziđeš njihova dupeta u cvetnim dezenima tesnih haljinica i bez razloga ih pogledaš u oči, shvatiš strašnu istinu. Pobegla je od zavijanja sarme i tesnu hailjnu a da ni sama ne zna zašto. Ovce imaju veću dubinu u pogledu, i životni smisao veći od dobre trave i sigurnosti obora. Završiće u najboljem slučaju kao polu-domaćica, polu-majka, polu-nešto. Slučajno jebana, slučajno udata. Slučajno plitko i prazno nesrećna.

Druge su one koje, BRE vole dobar život. Pod dobar život podrazumevaju da oralno zadovoljavaju siledžiju u džipu, a ne u nekom malom gradskom automobilu. Bez obizra na to kakav je kurac koji zaglabaju. Mladost provedu u zatezanju dupeta i šminkanju kompleksa. Srednje godine provedu u tišini svojih skupih stanova sa željom da jebe nešto mlađe, kad već muž jebe njihove mlađe modele. A starost provedu same, jer su bile loše majke, žene, ljubavnice i prijateljice. Frustrirane što ih više niko neće.

Sve što imaju je usrana besmislena starost sa neizvesnom egzistencijom i slike iz mladosti kada su pušile u svakom drugom beogradskom džipu. Koje sa žalom i setom onako usamljenje gledaju.

Bez obzira da li harmonika svira sitno, ili debela Seka kopira Rijanu, splavovi su u isti mah, i vrh i dno srpskog društva.

Stignemo na “Povetarac”. Tamo je muzika meni prijatna. Nazvao bih to nekim spin-off-om rege muzike. Posetioci su opušteni. Drže se one “Igraj kao da te neko ne gleda, pevaj kao da te niko ne sluša …”. Stojim i razmišljam. Mora da je mnogo dobro biti naduvan, našmrkan i pijan u isto vreme. Jer je tipu do mene očigledno do-ja-ja! Malo gledam u Savu malo mislim na onu rečenicu “Tamo sipaju drogu u piće” i setim se one grupe na fejsu koja se zove “Brate gde su ti kafići sto sipaju drogu u piće”.

Moj dnevniče ja i dalje ne znam gde su ti kafići. Ali sam siguran da tip pored mene ima to dragoceno znanje.

Šta reći moj dnevniče. Srbija! I “Bolje ostati u svoja četri zida i misliti da su ljudi kreteni, nego izaći na ulicu i time otkloniti svaku sumnju.”

Preuzeto iz: “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”.


Amitz Dulniker u zvezdanom nebu vidi šta ste sve sakrili od sebe i drugih. Zna šta želite, mislite i volite. Zna sve: da ste nesrećni, nesigurni, perverzni i neodlučni. Ako budete dobri, neće to podeliti sa drugima. Amitz je takođe i autor“Besmislenog dnevnika jednog H8-era”.

Editors choice