Iz ugla iznervirane plavuše, potkovane besom:
Mrzim naučnu fantastiku. Mrzim sve što je na filmskom platnu ili televizijskom/kompjuterskom ekranu nerealno. Mrzim čarobnjake, vilenjake, zmajeve i gotovo sve vampire. Volim da gledam nešto za šta (naivno) verujem da može da mi se dogodi, pa makar to bila serenada Eštona Kučera (Ashton Kutcher) pod mojim prozorom praćena izjavom ljubavi, nakon koje zagrljeni odlazimo ka zalasku sunca i živimo srećno do kraja života (ili bar do kraja odjavne špice).
Ipak, volim “True Blood“. Volim scene nasilja u kojima krv lipti po celom ekranu. Volim agresivne scene seksa u kojima muškarac ženi ispod sebe okreće glavu za 180 stepeni, samo da je ne bi gledao. Volim crni humor kojim odiše svaka epizoda, volim posebnost svakog lika i njihovu osobenu karakternu obojenost. Volim “True Blood“ toliko da ni najavnu špicu ne premotavam, nego je svaki put neumorno pevušim, iz epizode u epizodu, već tri sezone (prim. aut.: četvrta počinje 26. juna – još stižete da uhvatite zalet!). Ko je ne zna, svi na YouTube i kucajte Jace Everett – “Bad Things“. Ko je zna, zapevajmo još jednom zajedno.
Moj prvi susret sa “True Blood“-om vezan je za praćenje jedne epizode nedeljno na Fox Life-u. Nisu prošle ni tri sedmice, i već sam se uveliko bila odala čarima piraterije. Posle dužeg vremena, uživala sam u seriji gde svaka epizoda počinje tamo gde se prethodna završila, nasuprot moru serijala u kojima je svaka epizoda “priča za sebe“, i u čiju radnju sa lakoćom može da se uključi i senilna baba koja vidi na jedno oko. Gledali “True Blood“ “u cugu“, ili epizodu po epizodu – “na kašičicu“, napetosti vam neće nedostajati, jedina razlika jeste u pauzi koju pravite između podizanja i spuštanja nivoa svog adrenalina.
Za sve velike poznavaoce savremene pop kulture koji kukaju kako se neće odati trendu vampira i krvopija koji trese planetu unazad nekoliko godina – “True Blood“ nije isto što i “Twilight“. Te dve igrane forme ne bi smele čak ni da stoje u istoj rečenici, osim kao apsolutna međusobna negacija. Da približim modno-televizijskim znalcima: to je kao da uporedite “Seks i grad“ sa serijom “Gossip Girl“. Istina, obe vam pružaju prizore predivne odeće, ali sva sličnost tu i staje.
Da, autorka ovog teksta odgledala je “Twilight“, i da, bila su to najgora dva sata njenog života. To je film u kome u najnapetijoj romantičnoj sceni glavni muški lik sedi na krevetu pored svoje drage, dok ona u majici i donjem vešu uz prigušeno svetlo noćne lampe leži i priča o koga briga čemu. Da, on sedi, a ona leži pored njega u gaćama. Već sam iznela svoja osećanja povodom nerealnih scena.
S druge strane, “True Blood“ je forma HBO produkcije. Za sve pasionirane gledaoce televizijskih serija neću morati da napišem ništa više od ova čarobna tri slova. Za one malo neinformisanije, evo detalja: HBO je produkcijska kuća koja stoji iza kultnih serija kakve su “Sex and The City“, “Sopranos“, “Six Feet Under“, “Oz“, “Entourage“, “Rome“, “Boardwalk Empire“ i najnoviji hit u svetu, a po Facebook statusima zapažam, i kod nas – “Game of Thrones“. Reč je o serijama gledanosti koja se izražava u desetinama miliona i čije brojne nagrade dovoljno govore o njihovoj umetničkoj vrednosti. Seriju HBO-a najlakše ćete prepoznati po eksplicitnim scenama seksa i nasilja, nesmetanog uživanja opojnih droga, necenzurisanim psovkama i svemu onome zbog čega još mogu biti okarakterisane kao neprikladne za starije od barem 16 godina.
O “krvavoj“ popularnosti “True Blood“-a i njenim uzrocima bismo mogli do sutra. Činjenica je da je ova serija spoj romanse, akcije, trilera i horora, nudeći tako svojim gledaocima užitak po principu “za svakog po nešto“. S druge strane, jedan od glavnih glumaca pokušao je da objasni popularnost projekta koji ga je proslavio krilaticom “sex sells“ – naime, očnjaci koje vampir strastveno zabada u vrat svoje drage upoređeni su sa penetracijom tokom seksualnog odnosa. Ipak, ovim bi se pre mogla opisati fama oko samog fenomena vampira, koja svetom vlada poslednjih godina (ili oduvek?), jer u “True Blood“-u, hvala bogu, ni ove “prave“ penetracije ne nedostaje.
Na kraju, šta je pisac hteo da kaže? Pre nego što to i kaže, hteo bi da se ogradi: svakome sa dva grama mozga (i nekolicinom pročitanih knjiga ili odgledanih filmova) jasno je da “True Blood“ nije izmislio toplu vodu – vampiri su bili popularni i pre ovih naših televizijskih i filmskih savremenika. Možda Tom Kruz (Tom Cruise) svojim “Intervjuom sa vampirom“ nije očarao jednak broj devojčuraka kao mali Patinson (Robert Pattinson) svojim svetlucanjem u “Twilight“-u, ali da je postojao vampir na bioskopskom ekranu ili stranicama knjiga – postojao je. Suština je samo ta da i među trivijalnom stvari kakvi su fiktivni vampiri postoji kvalitet i njegova sušta suportnost. Da, deo su istog fenomena, kao što su nebo i zemlja deo istog univerzuma. To je sve.
Iz ugla smirene neplavuše, potkovane znanjem:
Izvan svega verujem u autentične ljudske emocije i metaforične načine njihovog iskazivanja. Problem nisu veštice, čarobnjaci i rastibuđilizovane klejbezle, već jednostavno neoriginalno pisanje i isuviše pojednostavljena okolina koja igra na uzavrele strasti tinejdžera koje idu rame uz rame uz nekadašnji Nike slogan “Just Do It”.
Vampiri kao tema veoma su izazovni, sa sobom unose jednu notu otrcanosti, ali upravo iskorišćavanje otrcanosti teme u cilju konstrukcije apsurdne realnosti prožete humorom čini “True Blood” nezaboravnim iskustvom. Zaljubljenost u detalje je ključna. Ko ne bi želeo da vidi teksaškog vampira uzavrelih strasti kako zajedno sa svojim kaubojskim šeširom i mamuzama reži dok prisustvuje međunarodnoj konvenciji vampira? Naravno, to je samo vrh ledenog brega, zvanog “Južnjačke vampirske misterije” (“Southern Vampire Mysteries”).
“True Blood” je strastveni program zabave Alana Bola (Allan Ball), dobitnika nagrade Oskar za scenario (za film “American Beauty“), Emija za režiju i pisanje (kao tvorac serije “Six Feet Under”) i brojnih drugih prestižnih nagrada. Jedna stvar je sigurna, u vremenu u kome se rimejkovi množe i čini se da inspiracije ponestaje, Bol je od knjiga napravio još veću senzaciju i, uz podršku autorke Šarlin Haris (Charlaine Harris), obogatio univerzum Suki Stekhaus (Sookie Stackhouse) bar jednom dodatnom dimenzijom. Naime, dodavanjem političkih elemenata u seriju, konstruisao je savremenu metaforu za diskriminaciju i uticaj religije na nju (“God Hates Fa(n)gs”). Dok mnogi povezuju ovu metaforu sa borbom za prava homoseksualaca, Bol sam kaže da je stvar pojednostavljena: “Gledati na vampire kao na metaforu za gejeve i lezbejke je tako prosto i tako lako, da se čini kao posledica lenjosti. Nasuprot pripadnicima gej populacije, postoji očigledan razlog zbog kojeg treba da se plašite vampira. Zapravo, serija bi mogla da ispadne i krajnje homofobična, jer su vampiri opasni – oni ubijaju, te su stoga i nemoralni“. Poezija je u svakom slučaju upravo u mini parodijama realnosti koje uz malo razmišljanja mogu da vas obore sa nogu.
Kao neko ko se drži dalje od vampira bez akreditovanog pisca, mogu posvedočiti da je “True Blood” jedinstven i neponovljiv i samim tim vredan pažnje. Ipak, moram sve čitaoce upozoriti na to da suština nije uobičajena opsesija žrtvom ili vampirom – iz dinamike žudnje izvlači se najintenzivnije i profesionalno se kombinuje sa kompleksnim karakterima sklonim parodiranju samih sebe.
Razlika između dve najpoznatije “vampirske“ adaptacije upečatljiva je koliko i razlika između dva stila pisanja. Nekada davno, dok se svet još uvek nije “smračio“, drugarica mi je donela novu knjigu kojom je bila fascinirana – “Sumrak” (“Twilight”). Nakon pokušaja čitanja, jadna knjiga sedela je na mom stolu retko nepročitana, dok je prašina polako padala na nju. Sa “Južnjačkim vampirskim misterijama” to nikada nije bio slučaj, uprkos njihovom rastućem broju nastavaka.
Kada se je reč o ekranizaciji pomenute knjige, HBO je idealna televizija za pružanje platforme “True Blood”-u. Za njihovu produkciju karakteristično je bogato finansijsko ulaganje koje daleko prevazilazi investicije drugih mreža. Osim toga, HBO karakteriše i blagoslovena kreativna sloboda koju daju svojim kreatorima, koje ne samo da ne sputavaju, već ih ohrabruju u primeni kreativnih odluka od kojih bi se velikim mrežama, blago rečeno, digla kosa na glavi.
Publika HBO mreže žudi za novim šokantnim dešavanjima, seksom i nepredvidivim raspletima, i poznata je po individualnoj fleksibilnosti, otvorenoj za sve dimenzije života, za koje je klasični sitkom osiromašen. Ne samo da ćete se osećati kao da ste u prostoriji sa likom koji otvoreno i neinhibirano reaguje na dešavanja u svom životu, već je i kao i svi mi prožet manama, ali ga to ne čini ništa manje herojskim. Upravo ovo jeste blagoslov – jedinstvena produkcija šalje poruku svima nama – niko nije savršeni, uglačani, neranjivi Klark Kent (Clark Kent), lutak glatkih genitalija. Nesavršeni smo – i to nam se sviđa.
Aleksandra Gavrilović je diplomirana novinarka iz Novog Sada sa budućom diplomom mastera teorije kulture. Drugi kažu da šarmantno dozira cinizam, a ona dodaje da joj ni sarkazam nije stran. U koncertima uživa samo iz prvog reda. Ima nemilosrdno oko za naslovne strane modnih časopisa. Ponosno nikada neće odrasti. I ne voli da priča o sebi u trećem licu.
Iva Đoković je studentkinja psihologije opsednuta pop kulturom i umetnošću. Besramno se upušta u knjiške antologije i filmske poslastice uprkos svojim večno rastućim obavezama. Bret Easton Ellis je vodio kroz monotoniju jednobraznosti teenage života, Nietzsche kroz egzistencijalne krize odrastanja, a na dnevnoj bazi su je zabavljala dela velemajstora kinematografije.
