Čežnja kišnih kapi

Čežnja kišnih kapi

Izašla je na ulicu te noći u nadi da će kišom sprati tragove kojima je pošla. Moguće i izvodljivo ako dovoljno dugo hodaš u nepoznatom pravcu da te svi zaborave. Tako je mislila.

Ipak, da li je baš to želela?!

Neodlučnog koraka, još neodlučnijeg srca, ustalasanih misli koje od udara svake kapi kiše poremete sliku koju vidi u baricama ispred sebe. Odlučila je da luta. Bilo kuda. Samo da pusti noge da prate misli ili možda srce. Uskladiti ritam nije bilo lako. Nešto se u njoj kovitlalo, kao oluja na ulicama usnulog grada.

Kuda ćeš sada, lezi, spavaj, mislim na tebe, ljubim te…”, pisao joj je dok je oblačila mantil od snova, čizme od zvezda noći za sve milje života koje je čekaju.

“Moram napolje. Jednostavno moram. Ti si tamo, ja sam ovde. Ne čuješ me srcem kad ti govorim i nekad uzaludno mislim da govorim. Treba mi da me čuješ, a večeras me ne čuješ.”, odgovorila mu je, a mislila je još toliko toga. Vitlalo je u njoj kao lišće na vetru još toliko reči. Ne bi stale u sve poruke noći, u sav taj mrak.

Zamakla je iza ćoška i odjednom upala u bezvremenski prostor kišnih kapi. Portal srca je uvek otvoren, samo je pitanje vidiš li to, osetiš li.

Nekad nesvesno propadneš kroz njega i zatekneš se kako tumaraš svojim pustošima, svojim riznicama, svojim sjajem ili svojom bedom.

Bilo je tiho sa druge strane nje.

Vrlo tiho.

Znala je šta to znači. Pronašla je mir tražeći njega.

Nasmešila se, pustila pogled da zaplovi ispred nje po uspomenama i obrisima noći i krenula u potragu za njegovim mislima.

Kao senke koje je miluju po obrazu, promicale su joj jedna po jedna. Čula ga je jasnije nego ikada.

Nasmešila im se.

Nikad joj nije napisao pismo. Nikad joj nije dao mnogo reči, a misli u njemu su se borile kroz prostor i vreme.

Osmehom je pustila srce da pošalje misao u misao, da se zaleti njegovoj pravo u lice, da je iznenadi.

“Što mi nikad nisi rekao da me voliš tako obično i divno, čuvajući me od vetrova i oštrih ivica tuđih pogleda i puštajući me da se pitam šta ti znači sve to što činiš, sva ta tišina i ćutanje kojim me ogrneš s vremena na vreme?”

Zastalo je sve u sekundi.

I čekam to pismo i tvoje reči već toliko dugo da mislim da će život još jednom da mi protrči pred očima... Čežnja kišnih kapi

I čekam to pismo i tvoje reči već toliko dugo, da mislim da će život još jednom da mi protrči pred očima...

Čuo je.

Misao se zbunila, pomalo ustuknula, a onda zaletela pravo njoj u srce. Divlje i strastveno. Baš kao i on sam što je.

“Ne umem da pišem pisma i priče kao ti. Ti stvaraš vreme, život i snove svojim rečima, a ja sam tvoja reč i deo tebe. Nižeš mi udahe svakom rečju, činiš me srećnim svakim korakom i pogledom. Naravno da te čuvam i volim.”

Volela je glas njegovih misli.

Niko nije imao takav od kog zadrhti univerzum, stomak napravi piruetu, oči puste svice da rade svoj posao lepote i mističnosti.

Niko je nije činio tako živom kao on.

“Činiš me živom. Činiš da treperim. Činiš da i kada nisi tu čujem misao svaku u tebi. Kao i sada. Znaš to, zar ne? Znaš ti sve…”

Odjednom pred njom kišne kapi zaplesaše kao njeni prsti po klavijaturi reči. Odsvirao joj je nežnost i zaplesao sa njom strašću okupanom.

Smejala se.

Kišne kapi su je mazile po licu i čula je šapat: “Hajde, idi sada kući… Čekaću te… Čuvam te. Zagrliću te snom i mirisom koji voliš i spavaćeš. Ljubim te.”

I već iza drugog ugla izašla je iz bezvremenskog prostora misli i našla se okupana i nasmešena nekom tajnom noći pred svojim ulazom u zgradu.

Čekao je miris.

Čekao je zagrljaj.

Čekao je on.

Nije više morala da luta. Sve daljine su se stopile u jednu divnu blizinu. Njenu.


Maja Wu (rođena Bjelić) je Somborka, zaljubljenik u život i pisanu reč, a kao čuvar nepresušnog izvora Univerzuma u duši našla se u ulozi blogger-a i kreirala svoj svet na stranici http://majawu.com kojim jedri svim morima srca. Granice ruši plesom reči iz svog pera, a snovima korača kroz nedosežno. U pasošu joj je ceo svet, u očima nebo… Možda je i vi sretnete negde na ulicama nepoznatog grada kako zaneseno piše upravo o vama…