Svaka slatka reč izgovorena sa tvojih usana zvučala je slađe, onda kada me grliš i pitaš me da li sam srećna. Suvišno pitanje i veoma malena reč da bi opisala tako veliko osećanje. Samo te zagrlim još jače i zamislim želju, zamislim da ostaneš tu kraj mene ceo život i da se ništa ne promeni, nikada. Pamtim trenutke kada smo pričali i kada si me zasmejavao do suza, ali više pamtim one kada smo ćutali i kada sam mogla da te čujem kako dišeš. Naslonila bih ti glavu na grudi i slušala otkucaje srca, koji kao da su kucali samo za mene u tom trenutku. Miris tela, kože, prsti koji nežno prelaze po mom ramenu, sve to pamtim.

Govorio si da ti je stan prazan kada me nema, zato si me uvek zadržavao, kasnila bih na predavanja, treninge i uvek ranije odlazila da ti se što pre vratim. Učila bih rano ujutru dok bi ti još spavao pored mene, samo da bih imala što više vremena za nas. Ponekad bi otvorio oči video me udubljenu u knjigu, poljubio i dao mi podstrek za dalje učenje. To sam bila nova ja, zaljubljena i spremna na sve.

Nosila sam tvoje košarkaške majice koje su meni bile kao haljine, a posebno sam volela jednu sivu majicu za izlaske u kojoj sam spavala i koju si mi kasnije poklonio. Voleli smo da se šetamo, ali bilo je i dana kada nam se nije išlo nigde pa bi naručili nešto i ceo dan proveli u krevetu. Kada bih ti ponešto spremila po kući govorio si kako ćeš me oženiti. Smejali smo se i zamišljali kakva bi nam deca bila. Upoznao si moju mamu i stekao poštovanje kod nje. Zavolela te je i uvek pitala za tebe.

Jednog sasvim običnog dana, samo si mi saopštio da si dobio poziv od menadžera. Trebalo je sutradan da odeš na probu u jedan klub u Nemačkoj i tamo ostaneš da igraš te sezone. Znala sam da tražiš klub i da ce doći taj dan, ali stigao je brže nego što sam očekivala. Nije bilo plakanja, rastajanja i sličnog. Samo si narednog dana rano odleteo avionom.

 Daljina nas deli, a ljubav spaja

A ljubav živi!

Ovo je bio veliki ispit za našu vezu i ljubav, na nama je bilo da li ćemo se potruditi da potraje ili ne. U početku smo se oboje trudili, valjda u inat svima koji su govorili “daleko od očiju daleko od srca”. Savremena tehnologija nam je omogućila da ipak ne bude toliko daleko od očiju. Kad god bi bili za kompjuterom i kamera nam bila uključena mogli smo da se vidimo. Možda sam uspela još bolje da te upoznam kroz te duge prepiske i razgovore koje smo vodili. Nije bilo blizine koje je vodila dodiru, dodir poljupcu, poljubac zagrljaju i dalje gde bi se svaki razgovor završio. Trajali smo, oboje uvereni u to da ćemo uspeti i da je za vezu na daljinu, vezu preko žice dovoljna samo iskrenost i vera u partnera.

Postojali su trenutci kada mi je bilo neophodno rame za plakanje i tada su me ti kilometri najviše boleli. Propuštali smo važne trenutke u razdvojenim životima. Ni praznike ni rođendane čak ni i godišnjicu nismo proveli zajedno. Pravili smo se da to nadoknađujemo iako smo znali da ono što nismo doživeli zajedno nećemo moći jedno drugom toliko dočarati kroz dugačke poruke i pisma. Činilo mi se da smo počeli da se gubimo u kilometrima i kilometrima koji su nas delili.

Bližilo se leto koje smo čekali da bi ga proveli zajedno i samo to nas je ipak održalo. U mislima smo imali nagradu koja nas je čekala na kraju tog dugog i nimalo lakog puta. Nismo hteli da odustanemo posle svega i dođemo do trenutka kada bi smo se zapitali da li je sve moglo biti drugačije. Bilo je tako kako jeste, ali je vredelo. Leto smo proveli nadoknađujući sve koliko smo mogli. Onda smo sve upakovali u uspomene koje će nas opet održati u teškim trenutcima. Jer veza na daljinu jeste moguća. Loše misli, povremeno uzburkavanje i kolebanje su uobičajeni. Sve je to, ipak, samo prolazno, ako dovoljno želimo jedno drugo.


Jovana Jovović studira novinarstvo na Fakultetu za kulturu i medije, piše kratke priče i beleži citate i omiljene delove iz knjiga koje čita. Možete ih pronaći na njenom blogu. Obožava Beograd, voli Novi Sad i uvek se vraća u Bar. Leto ne može da zamisli bez mora.

Editors choice