Ide matura. Poludela sam. Sinu akademskom građaninu još malo, treba odelo i cipele. Ćeri na pragu srednje škole balska ’aljina i staklene cipelice, a meni plata traje tri nedelje kad kuvam svaki dan, dok mi tabla bromazepama ne traje ni tri dana.

U jebote, pa meni je stogodišnjica mature ove godine! Pa nije valjda da će sve da me strefi u junu?! Upis na faks, upis u srednju, mala matura,velika matura, matora matura… aaaaa, sine, je l’ imaš broj od nekog dilera, slab je majci bromazepam?

Da se roknem, pa da zapevam u tuneeeluu, usreeed mraakaa, sija flaaašaa ooooood vinjaaaka…

Ništa. Odo’ na štajgu. Nisam ni ja za bacanje. Pušenje po pušenje, kožne cipele za mladića, ponos majčin.

Kako će konj da nosi cipele, kad celog života starke izuva samo kad se tušira? Kol’ko puta zaspi obuven, ljubi ga majka, pa mu sve raspertlam da ga ne cimam mnogo kad ga izuvam, da se ne probudi, sunce moje. Ujutru popizdi, mrzi ga da zapertlava, eh, dečije radosti. Da ga vidi majka u odelu, da ga slikam za Instagram, pa d’umrem.

8221d8d9b6d3370df76309f66a27b6c6 Groznica večeri: Matura i ostala ludila

Ali, ne mogu još da bacim kašiku. Tu je ona mala. Pubertet joj uš’o u glavu k’o bumbar u košnicu, samo zuji. Misli da je devojka, nek’ je živa i zdrava. Dve farbe joj trebaju za onoliku kosu i naučila je sama da se ofarba, ne smara me više. Sva je na majku, vidra jedna zajebana. I ja sve sama radim, šta? Ne umemo nokte, jbg, ni ona ni ja, zakazaću joj kod komšinice nadogradnju neki dan pre mature, biće gužva, ali ne može valjda bez noktiju da završi osmi razred?! Kosu ćemo (sveže ofarbanu) na krpice da navijemo, krpice rade k’o ništa.

Jeste, tu ću malo da uštedim. Nije ona besna k’o njene drugarice. Našla sam joj štikle na rasprodaji, imamo sreće što smo nogate (i nosimo isti broj) pa tako kad ostane neki čamac vazda nasukan po policama, oni spuste cenu. Znaš kak’e štikle? Umalo se nisam upišala od sreće! Dvanaestice, crne, zajebane, mala platforma, kaišići napred i satenske trake, preko risa se ukrštaju, pa idu oko članka, uvežeš ih kako ’oćeš! Ali cena je bila ta od koje mi se stisla bešika.

900 kinti, ej! Devetsto RSD! Kusur od crvene, skoro pola pakle Luckyja!

Reći će drugaricama da su bile stoja na rasprodaji, kaže, malo se oseća bedno što ima jeftine sandale.

A šta da radim, neka se ugleda na Pepeljugu.

Skromno mi je žensko dete, al’ zato za momka moram da se izujem samo da ga obujem. Uh. Srce moje, sve će majka za njega da uradi.

Sako smo pronašli za samo dve stoje, stoji mu k’o na filmu!

Daće mi žena na otplatu, znamo se, njen muž mi je školski drug. Fina žena, gospodski pos’o ima i ne mora da brine kako će decu da obuče za maturu, hahaha!

Idem sutra kod ovih društveno odgovornih što su prošle godine poslovali sa minusom, ne mogu da verujem! Kako banka može da bude u minusu? Znate ono kad tata vampir uči sina da pije krv, pa od svakog pomalo, najurcaše se kroz noć, a sin mu kaže što bre, ćale, ne uhvatimo jednog, pa da se napijemo k’o ljudi i gotovo, a otac mu kaže sine, mi smo vampri, nismo bankari, hahaha… E sutra idem kod njih da dam deset kila krvi, bubreg i plućno krilo, ako mogu da refinansiram kredu (opet) pustili mi SMS neki dan, imaju povoljnu ponudu, k’o da znaju da spremam decu za maturu. Znam ja šta to znači, nisam glupa. Produžiću kredit za još pet godina, da bih pokrila ono što već otplaćujem i da mi ostane neka kinta, da izađem na kraj.

Samo nek’ je majka kreditno sposobna, a deca živa i zdrava, pa i besna ako treba.

Gle kol’ko sam posedela, auuu! Pa što mi neko ne reče da treba da se farbam?!


Aleksina Đorđević

Editors choice