Kako to rade normalni ljudi?

Kako to rade normalni ljudi?

Šta kako rade? Žive? Čula sam i ja da ima normalnih ljudi koji žive kao sav normalan svet. Rode se pod srećnom zvezdom, dok odrastaju svi ih vole i podržavaju, roditelji, babe, dede, tetke, školovanje im ide kao podmazano, lako pronađu svoje mesto u sistemu, završavaju studije u roku, zaposle se u struci za odličnu platu, osnuju brak i porodicu bez neke drame, ma sve im ide.

Nekako sve imaju. Osim što nemaju otpor, bunt, potrebu da dižu revolucije, razbijaju tabue, bore se protiv vetrenjača, aždaja i demona. Jer takvih pojava nema u njihovom svetu. Možda malo. Tek koliko da steknu neko iskustvo, u okvirima normalnog života.

Za njih je normalno da budu zadovoljni, pa kad nisu, onda im je normalno da se zauzmu da promene ono zbog čega su nezadovoljni, bio to stan, posao, mesto u kome žive, partnera koga su odabrali…

Samo, retko su nezadovoljni velikim stvarima. Češće menjaju automobile i kućne pomoćnice (šta, vi ne znate da je normalno imati kućnu pomoćnicu?), frizere i spa centre nego adresu i prezime.

Težnja paranormalnih da žive kao sav normalan svet spada tamo gde i Pepeljuga. U bajke, mitove, sindrome, fenomene.

Ne možeš da se baviš normalnim životom prema standardima normalnosti, ako si ispod ili iznad proseka standarda.

Možeš da probaš, da se okušaš, ali tvoje nezadovoljstvo normalnim životom neće biti tek razlog za akciju ka zadovoljstvu, nego će te dovesti na ivicu smrti od normalnosti.

Za paranormalne, normalnost je kao gušenje svilenim maramicama. Divne su, ali ne mogu da se udahnu.

productos que alteran la mente Kako to rade normalni ljudi?

A ovako to rade paranormalni

Nama su potrebni naši nestandardi, životne situacije u koje normalni ne upadaju i sumanuta rešenja za kojima normalni ne posežu.

Svako normalan teži sreći i zadovoljstvu, a takođe, svako normalan to i nalazi u stabilnosti, hodeći utabanim stazama saznanja i samoostvarenja.

Ali, ukoliko se moja sposobnost za sreću i zadovoljstvo budi samo u pukotinama nastalim zemljotresom, na valovitoj pučini i olujčini, uzalud ću se truditi da se zadržim na stabilnom tlu. Umreću od neinventivnosti, nedostatka izazova i kolapsa kreativnosti.

Pa, ako moram na pučinu u olujčinu, ne mogu da se pitam kako to rade normalni ljudi.

Oni ostaju kod kuće.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.