Dnevnik iz Nemačke: Zašto u Nemačkoj nema kokičara?!

Dnevnik iz Nemačke: Zašto u Nemačkoj nema kokičara?!

strana 1 od 3

Tu sam skoro godinu dana. Da, i meni samoj je čudno. Družim se sa nekim novim ljudima, istražujem novi način života sa primesama mog starog i uživam u otkriću da je upravo to ono što mi je trebalo u prošloj godini kada je došlo do zasićenja i samog vrha orbite u mom piramidalnom sistemu koji sam odabrala i gradila.

Mainz je grad koji me kupio. Podseća pomalo na neki izgubljeni vremenski grad u kome je sve moguće, a dokaz da je zaista tako jesu sve buduće priče koje ćete tek čitati. Čajanka na uglu kod antikvara, vino u kaldrmom popločanoj ulici snoviđenja, pijac koji uredno nikad ne možete uhvatiti istim danom pa se iznenadite i obradujete kada shvatite da je sam centar Mainza preplavljen zelenišem, voćem, mirisnim đakonijama domaćina, nekad utorkom, nekad petkom, a nekad i subotom. Ko zna kojom metodom biraju dane, možda imaju neki tajni sistem, da niko ne provali kad su tamo, a da se svi obraduju. Uživam svaki put kada ih nanjušim iza ugla dok se spuštam u grad. Kao da mene čekaju sa svojim divnim cvećem i začinskim biljem. Šta ću, volim sve detalje života.

kokice 3 Dnevnik iz Nemačke: Zašto u Nemačkoj nema kokičara?!

Prozreti svet, protumačiti ga i prezreti, to je svar velikih mislilaca. Ali, meni je jedino stalo do toga da volim svet, da ga ne prezirem, da ne mrzim ni svet ni sebe, da na njega, na sebe i na sva bića mogu da gledam s ljubavlju, s divljenjem i sa strahopoštovanjem.“ H. Hese