Ljubav bez pokrića

Ljubav bez pokrića

…ili Da li me voliš zbog mene?

Ne mogu da verujem da se poznajete tek dve nedelje, a odlučio si da je vodiš na more. Ti si stvarno hrabar, da ne kažem lud”, samouvereno i u pozi iskusnog muškarca govorio je jedan moj prijatelj drugom, koji ga je, nespreman za odbranu, bojažljivo slušao. Čovek se, jednostavno, zaljubio i, nošen početničkim entuzijazmom, tako svojstvenom tek započetim vezama, trudio se da učini sve za svoju novu devojku. Nekada se ovo stanje smatralo zanosom, nečim najlepšim što može da zadesi svakog od nas, baš zbog tog, pozitivnog ludila koje puca od adrenalina i strasti. U tim trenucima ništa nam ne pada teško, sve je jednostavno i lako ostvarivo, bez mnogo razmišljanja se izgovaraju “teške” reči i život je stvarno, stvarno lep. Stoga je potpuno prirodno što je moj prijatelj, koji inače nije bio ni vetropir ni preterano zaljubljive prirode, merkao u agencijama povoljne aranžmane za letovanje kojim će iznenaditi lepšu polovinu. Ali, nisu svi bili spremni da aplaudiraju njegovoj želji da joj koliko iste večeri pokaže vaučere za prelepi hotel na obalama Crvenog mora. Moj drugi prijatelj, odlučan u svom stavu, smatrao je njegov plan savršenim scenarijem za samoubistvo, efektnim rešenjem da pametan momak postane debil, da bude “brutalno iskorišćen” i na kraju odbačen. Svoje mišljenje smatrao je glasom razuma, ali je samo jednim delom bio u pravu. To što je govorio postao je sve zastupljeniji stav, nešto kao maksima vremena u kojem živimo. Jedan od glavnih strahova današnjih muškaraca i žena je postala uvek prisutna sumnja – da li će biti iskorišćeni, odnosno da li je neko u vezi sa njima zbog njih samih ili zbog onoga što predstavljaju u društvu, što poseduju, što su spremni da podele, zatim zbog toga što su “sigurna varijanta“ i tako u krug.

Nekada se ovaj ružni, rogobatni termin “iskorišćavanje” uglavnom odnosio na mušku želju da ženu što pre odvedu u krevet bez garancija da će se pored nje i probuditi. Danas, kada su seksualne slobode dovedene do svojih krajnjih granica, žene polažu puno pravo, a zašto i ne bi, da zaigaju ulogu onog koji “odvaja“, a ujutru dobija amneziju. Dakle, dame u istoj meri biraju koga će “iskoristiti” tako što mu, posle lude noći, neće ni ime zapamtiti, a kamoli šta drugo. Samim tim, termin “iskorišćavanje” u seksualnoj sferi nije više aktuelan ni važeći, osim u slučaju baš, baš loših spojeva kakvi su, recimo, romantična duša i nemilosrdni osvajač, ali to je deo tereta odgovornosti “romantične duše” što nije pažljivije birala. U epohi kakava je naša, ni muškarci ni žene nemaju problema da podele jedan dobar orgazam, ali imaju problema sa drugim aspektima potencijalnoh odnosa. Uznemirujuće pitanje “Zašto je sa mnom?” otkriva strah i sumnju da druga osoba zapravo samo želi privilegije koje veza sa prvom omogućava. Budući da se, bez obzira na uspon žena u profesionalnoj sferi, od muškaraca tadicionalno očekuje da imaju dublji džep, to pitanje ih često zaokuplja.

Vratimo se na popodne koje sam u kafiću proveo sa svoja dva drugara. Po mišljenju onog koji je puno polagao na svoju pronicljivost, devojku, pre nego što joj se stvarno da ta ozbiljna titula lepše polovine, trebalo bi podvrgnuti različitim testovima, proveriti njene motive, želje i očekivanja, staviti je na tanak led, pažljivo proceniti svaki njen gest. Jer, možda se ispod neodoljivg osmeha lepuškaste, nežne plavuše krije anakonda koja savršeno dobro zna šta želi. Čak i kada se čini kao reinkarnacija verne i požrtvovane Penelope, ona može biti surovi interesdžija koji polako, ali temeljno plete svoje mreže. Umesto opuštenog uživanja u novoj ljubavi, jedan deo mozga uvek mora da zadrži tu skepsu, da budno prati i registruje sve što se okolo dešava. Njuškanje, proveravanje i špijuniranje svakako su deo savremene paranoje, odnosno neophodnih veština u vremenu kada niko nikome ne veruje. Suština tog straha leži u zaokupljenosti ljudi samima sobom, tačnije, uverenjem da je moguća “ispala“ neizlečiva rana po samoljublje svakog od nas koje u vezi “dao više“. U igri je, zapravo, stara, dobra, sujeta!

Hajde da jednom zauvek vidimo šta će se dogoditi ukoliko se stvarno odigra najgori mogući scenario. Vratili su se letovanja i ona je zadovoljna “učinkom“ odlučila da sama nastavi dalje. Zaljubljeni muškarac se sudara sa činjenicom da je sve što je sa njom proživeo bila samo lepa, ali kratka avantura koju je on skupo platio verujući da je priča tek počela. I? Branioci teze da je interes u međuvremenu postao gospodar ženskih motiva i da su brinete, crnke i plavuše odlični stratezi koji samo žele da dobiju ono što su zacrtali, dobili su zadovoljenje. Međutim, šta se dešava sa zaljubljenim muškarcem čije su zlatne kartice prilično posivele? Da li on zaista treba da se oseća kao debil? Da optrči tri kruga oko solitera i da viče “ja sam magarac“? Odgovori su vrlo jednostavni. Ne, ne treba. Pogledajmo koje vrednosti dele ring u ovoj priči. Tip koji je dovoljno samosvestan, odnosno siguran u sebe će, štaviše, biti ponosan. Jer, egoizam ga nije sprečio u tome da bude ludo zaljubljen, samoljublje nije uništilo njegovu sposobnost da pruža bez očekivanja da mu se istom merom vrati, rizikovao je da bude ostavljen, ali za njega to nije bio rizik. Uostalom, muškarci su se oduvek hvatali u koštac sa mnogo većim problemima i izazili kao pobednici. Odakle ta nova neotpornost, pad imuniteta na eventulane gubitke? Sve u svemu, uživajte u svojoj sposobnosti da ponovo izgubite glavu, u saznanju da još uvek postoje žene koje vas mogu fascinirati, u sopstvenoj galantnosti koja pokazuje da niste toliko sitničavi i narciosoidni da merite svaki dinar koji ćete potrošiti na onu koju volite. I, naravno, uživajte i u svojoj hrabrosti da prihvatite činjenicu da je možda sve bilo iluzija koja nije uništila vaš entuzijazam da ćete možda već sutra sresti onu koja je sa vama zbog vas. I ništa drugo je ne zanima. Dakle, mogi li muškarci da budu iskorišćeni? Mogu, samo ako sami veruju u to.


Milan Nikolić najviše veruje u moć u reči. Rastao na nekom čudnom mestu između Kamija i Henrija Džejmsa, Alana Poa i Bajrona, pobune i konformizma. Konačno sazreo uz Tomasa Mana zahvaljujući kome je shvatio da se neki konflikti ne mogu izmiriti ali da se mogu mirno, lepo i pomalo setno nositi u sebi. Voleo bi da bar jedan sat živi na nekom platnu koje je potpisao Delakroa, zbog toga što smatra da samo strast mislima daje boju, rečima snagu, minutima nezaborav, a životu pravo da se tim imenom zove.