Teške misli mučile su me te noći. Osećala sam se kao da stojim na ivici monotonije, gledajući u jedne te iste oči, jedno te isto lice puno jednoobraznosti. Iz straha da ne utonem u mrak, zanimam se pronalažanjem zanimljivosti na njegovom telu. A ima ih, više no što je zanimljiva njegova duša dok ovako nepomično spava. I nije mi jasno kako ovakvu ljudinu može da obori san i kako kad se zatvore kapci, ja ne vidim ništa primamljivo, ništa vrelo.

Kažu da je boriti se sa svojim strastima moguće pomoću tri stvari: gladovanjem, samoćom i kratkim spavanjem, a na tom putu truditi se, najveća je borba. A čovek pored mene uopšte se nije trudio da ne spava, samo je lagano utonuo u san.

Slika 186 Možda i dalje spava, a ne zna u snu svome za viđenja moć

On i ja, na jedinom mestu koje nas spaja

Dok čekam da se opet prepustim iskušenju i zaigram se sa njim, ubijam vreme pomno posmatrajući senke. A one mi ništa posebno ne govore. Zato pokušavam da ga pitam nešto. Otvaram mu oči, grabim mu ruku, golicam ga i zasmejavam, ali ništa. Jedno veliko “ništa”.

On spava, a ja jedva mogu znati da imadoh san i u njemu oči neke. Dok bezimeni on sa moje desne strane hrče li hrče, mislim o činjenici da moje proučavanje nema svrhe, jer on nema šta da pokaže, nema reči da me oduševi.

Zato razmišljam o tome kako sam se čudila drugarici koja mi je pričala kako jedan lep i privlačan dečko nije ostavio nikakav utisak na nju. Nije mi bilo jasno kako to može, a to se upravo dešava meni. Bila sam jedna od onih ponosnih koja je govorila kako će svaki dečko sa kojim budem učiniti da se osećam posebno. Problem je možda taj što sam se ja previše bavila izučavanjem, a on premalo. Pomisao na njega lepog, ovako bespomoćnog nije mi nimalo popravila raspoloženje.

Zapravo, verovatno već dugo mu padaju u šake žene baš takve kao što je on. Bespomoćne da bilo šta otkrivaju i zaslepljene kratkotrajnim užicima. Možda je baš ova žalosna okolnost bila uzrok mog nemira večeras.

A onda, bacio je pogled na mene gotovo pitajući se gde se nalazi.

Slika 264 Možda i dalje spava, a ne zna u snu svome za viđenja moć

Što manje govorim, to se bolje osećam

Zapovedničko držanje bilo je ono što ga je krasilo. Osećala sam se kao u nekom filmu, čekajući gospodara koji mi je odmah naredio da se odazovem na njegovu naredbu.

“Gospodar ovde izdaje naređenja”, verujem da je to što je on želeo da čuje. Od mene ne! Sigurno da nisam krenula ovim putem da bih se pokorila nekome ko ne može da se udostoji nespavanja.

Zamalo da zaboravim na strast koja je pala u vodu. Strast između nas, strast moja za njim i istraživanjem, a njegova za spavanjem. Mogu već sada da ga vidim kako provodi noći šunjajući se iz jedne puste odaje do druge. Sve su one prepune truleži i paučine, a kad bude krenuo da otkriva, shvatiće. Do tada, spavaće krajnje mirno i bez imalo istraživačkog duha u sebi.

I tako on možda i dalje spava, a “ne zna u snu svome za buđenja moć”.

Izvor fotografija: pinterest.com


Violeta Stojanović

Editors choice