Ne volim te više

Ne volim te više

Vratila se sa čudnim pitanjem: “Da li me još uvek voliš?” Zašto sada? Zgužvao sam sva osećanja prema njoj u želji da ih rascepam i uništim. Nisam uspeo, ostala su mi u džepu kao teret koji nosim uvek i svuda sa sobom. I eto, vratila se sa čudnom molbom: “Reci mi da me više ne voliš”. Moja nevera. Moj bol. Moja ljubav koju sam davno, davno izgubio. Vratila se sa smešnim sećanjima: “Sećaš se kada si me sakrio u ormar da me ne bi izbacili iz tvoje sobe i da bismo ostali da prespavamo noć zajedno?”. Zašto oni koji se otkinu od vas dok trepnete, oni koji pobegnu pre nego što i primetite, misle da imaju pravo da se vrate posle tolikog vremena, da vam pišu u sitnim jutarnjim satima, da vas uznemiravaju, zbunjuju… Zašto? Dokle se prostire sebičnost onih koji su nas uništili? Onih koje smo beskrajno voleli i koji su nam isto to tvrdili, a onda otišli bez traga i glasa? Njena sebičnost meri se kilometrima.

Bio sam dobar prema njoj, po onom principu da je najgora kazna ljudima koji su ispali neljudi prema nama, da budemo dobri prema njima. Rekla je da mora da zna da je ne volim, da se smiri. Da se smiri? Ne razumem? Otkuda joj savest? Otkuda joj sažaljenje? Hvala lepo, da sam od njene savesti živeo, davno me ne bi bilo. Ili si možda tren, samo na tren posumnjala u svoja osećanja? Hajde, reci mi, ljubavi moja, koja se istina krije ispod tog rastrojenog izraza. Vratila se sa čudnim sećanjima: “Sećaš se kad si trčao za mnom, otišla sam od tebe, a ti si trčao s jednog kraja grada na drugi, samo da bi me preduhitrio. Stajao si ispred moje kuće zadihan, nisi mogao da govoriš… i tad sam znala…” Šta si znala, moja nedovršena pričo? Da te niko nikad neće voleti kao ja? Ne voliš me, ljubavi, ne želiš me, tebi samo nedostaje da se nečiji svet vrti oko tebe. Malo je reći da si me imala. Stvorila si me, ubijala i ponovo stvarala. Vajala si me u zavisnosti od toga šta želiš da ti budem. Disao sam za tebe, a onda si posle nekoliko godina odlučila da ostaviš svoje delo u nedefinisanom izdanju. Ostavila si me nedovršenog, nedorečenog. Vrlo brzo si zavolela nekog drugog, na isti način na koji si volela mene. Nije ti bilo jasno kako to ljubav samo prelazi iz tela u telo, da li ti je sada jasno? Meni još uvek nije. Mrzim bol u tvojim očima. Ali zaslužila si ga. Mrzim suze na tvom licu. Sama si ih izazvala. Mrzim kada odlaziš. Sama si odlučila. Mrzim kad se vraćaš. Bez razloga.

U daljini čujem tvoj uzvik, nešto čudno se dogodi u mom stomaku, nešto me prostreli i zatekne… Okrećem se… opet si najgora, opet si najgrešnija, opet si zla, opet si najlepša, opet si najvoljenija, tebe vole dva čoveka, mene nijedna žena.

Nekada je ovo bilo sve što mi treba Ne volim te više

Ne, nismo više ni ljubavnici, a ni drugovi...

“Reci mi da me ne voliš, iskreno, molim te.” Zašto si se okrenula za prošlošću na svom putu, uopšte mi nije jasno. Dobio sam izbor, da se vratim u tvoj život, da te mučim nečim što još traje ili da te pustim da nastaviš bez mene, kao i do sada, i da ti skinem teret prošlosti. “Ne volim te više”, rekao sam kroz blagi osmeh koji mi je razarao telo, “Mi smo davna prošlost, šta ti je…”
I tako sam ponovo doneo presudu slučaju kojem si davno presudila. Te noći izrekao sam najveću laž u svom životu. Pustio sam je da neprekidno voli čoveka sa kojim je sada, u želji da budem bolji od onog čoveka koji nju to nije pustio dok je bila sa mnom. A ja najbolje znam koliko to boli. Navikao sam da živim bez nje, preboleo sam je… samo je tu, znate, u džepu, u džepu mog srca, uvek i svuda sa mnom. Moja nevera. Moj bol. Moja ljubav koju sam davno, davno izgubio. Nije se vratila, ne. Znao sam da mi pribegne samo kada je on naljuti ili iznervira, a onda mi ponovo iščezne. Ne vraća se ona, dođe samo na trenutak kao najlepši san i najgori košmar. Moja nevera. Moj bol. Moja ljubav koju sam davno, davno izgubio. Zagrlila me i to je bilo to, mislim da bismo posle dvadeset godina imali ovaj osećaj kad nam se tela spoje, kao da se nikad nisu ni razdvojila. Ili bih samo ja imao taj osećaj. Ne znam, a više nije ni bitno. Smejem se i živim život i bez nje.

Devojka na ramenu momka Ne volim te više

Ostala si uvek ista...

Okrenula se i otišla. Tako lako i teško, tako polako i nezaustavljivo. Toliko je puta otišla, a moje srce još uvek nije naviklo da ne vrišti svaki put, kao da odlazi po prvi put. Moja nevera. Moj bol. Moja ljubav koju sam davno, davno izgubio.


Tara Đukić obožava Beograd, Lejdi Gagu, modu, osmehe svojih najboljih drugarica, kao i one kratke, a velike trenutke u životu kada shvati koliko je srećna. Veruje u ljubav jer ume da voli. Živi za dan kada će ostvariti svoje snove i biti uspešna, ispunjena žena. Svoje doživljaje i misli svakog dana deli sa svojim blogom Belgrade Fashion Love. Za sebe voli da kaže je glavna i odgovorna urednica svog tananog srca, rastrojenog uma i jedinstvenog života.