Pola osam. Nekoliko pospanih, možda mamurnih, studenata stoji ispred masivne zgrade Filozofskog fakulteta. Pale cigarete bez obzira na to što čas stranog jezika, po pravilu, počinje tačno u pola 8. Tačnije, pre zore, ako pitate bilo kog studenta. Niko toliko i ne priča, previše je rano. Društvo im pravi grupa pasa koji mirno leže, ne obraćajući pažnju ni na koga. Istini za volju, ni studenti njih ne vide. Verovatno su se već navikli na međusobno prisustvo. Cigarete su dogorele, kreće se na čas.

“Kreći, ova naša stiže na vreme”, neočešljana devojka u živopisnoj odevnoj kombinaciji pozvala je svoju koleginicu koja je sedela na žardinjeri pored. Ogromne naočare za sunce smeštene na vrh njenog nosa budile su sumnju u to da li su joj oči uopšte otvorene. “Hajde, ne spavaj, idemo. Zauzeće nam mesta u poslednjem redu, pa nećemo moći da dremamo”, reče i povuče je za rukav. Utopile su se masu koja se uz stepenice penjala prema svojim učionicama.

I pored gužve u hodnicima, jer je strani jezik obavezan na skoro svim od mnogih smerova Filozofskog fakulteta, nekako je mirno i tiho. Engleski, italijanski, ruski, grčki i ostali jezici čekaju da se progovore u zagušljivim učionicama. Jer je zabranjeno ostaviti prozore u učionicama otvorene nakon što profesori izađu iz njih. Pa vazduh, u koji su studenti tokom jučerašnjeg dana izdisali svoje ljubavne i druge probleme, čeka druge studente sutradan. Sudeći po vazduhu te srede, dosta studenta je u utorak tužno uzdisalo i otpuhivalo, da l’ zbog ljubavi ili nečeg drugog.

Neko iza miriše na vodku. Šta li ima utorkom u gradu? Koja li je to svirka potrajala do ranih jutarnjih časova, pa je vredna studentkinja pravo iz grada došla na čas? Svaka čast za trud. Štikle od sedam centimetara sigurno joj nisu bile prvi izbor obuće za fakultet. Učvršćuje se mišljenje da je pravo iz grada došla.

Pospani studenti Neće svet stati za jednu cigaru

Većina želi svoj jastuk, ili bar šolju kafe. Čisto, eto, da bi mogli da prate nastavu

Profesori polako stižu i studenti tiho ulaze u učionice. Većina zauzima uobičajena mesta. Tačnije, vuku se na neudobne stolice, a misli im se vide na čelu. Većina želi svoj jastuk, ili bar šolju kafe. Čisto, eto, da bi mogli da prate nastavu.

Narednih sat i po vremena je relativno mirno. Nekolicina zalutalih uspavanka traži učionice u kojima im se odvija čas. Ne mogu da ih nađu, pa jedan od njih predlaže umesto toga kafu u “Filozofu”, kantini Filozofskog fakulteta. “Zašto da ne”, prihvataju drugi, “kafa je uvek dobra opcija”.

Od devet sati se fakultet polako puni. Mnogi se i dalje bune da je rano, jer zaboga “Ni penzioneri u Vrnjačkoj i ostalim banjama nemaju terapije pre deset.”

“Ali oni su na odmoru, a ti studiraš”, kaže jedna studentkinja svom kolegi na ovu njegovu živopisnu opasku.

“Baš me briga, i ja sam živa duša. Zaglavio sam sinoć na Porti, a keva me naterala da ustanem, navikla da me istera iz kuće pre nego što krene u prodavnicu.”

Žamor počinje da kruži ogromnom zgradom, gužva je na stepeništu. Stigle su besplatne novine “24 sata”. U ulazu je gužva. Odjednom su svi tamo, žele svoj primerak. Valjda zbog ukrštenice, spasa na dugim predavanjima. I sudoku je zaista zanimljiv.

“Gde je ta učionica sto i nešto? Uzalud se vrtimo na trećem spratu. Zašto nismo ranije dolazile na ovo predavanje, ili barem krenule sa našima, nego moraš ti da završiš cigaru?”

“Hajde, naći ćemo.”

“Ma šta lupaš, ko je ikad išta našao na ovom fakultetu? Pamet niko, sigurno.”

“Neće svet stati dok ja završim cigaru. ‘Аjde, verovatno je onamo, u onom čudnom ćumezu, tamo na kraju hodnika, pa uz stepenice.” Devojke se uputiše u nepoznatom pravcu, uz mrmljanje one niže: “Nikad se neću snaći ovde, ne bi me čudilo da ovde ima prolaz za neku X dimenziju.”

Studentski šalteri su zijali prazni. Natpis “Nisu stigli čekovi za stipendije” odbijao je studente koji su se psujući udaljavali od njega. Tu i tamo, neko viši zakači glavom za stepenište koje vodi na spratove, a koje se nalazi tačno iznad središnjeg hola gde su smešteni šalteri. Ostaje mu gadna čvoruga kao podsetnik na čudno dizajnirani velelepni Filozofski fakultet.

“Htela sam od stipendije da kupim kartu za Egzit. A ovde, naravno, opet kasni, FTN je dobio još pre neki dan.”

“Ćuti, ne javljaj se. Тi bar imaš stipendiju, meni Kosta ne da, a prosek bez njega mi je skoro devet.”

Dan se vuče. Predavanja počnu, pa se nekad i završe. Oko pet popodne polako se smanjuje gužva, sve je manje ljudi. Već oko osam uveče ostala je samo jedna grupa nesrećnih studenata čiji glasovi odjekuju praznim hodnicima. Iako umorni, smeju se i planiraju veselo okupljanje, jer “i mi studenti imamo dušu”, kaže jedan od njih, a kolokvijum im je tek sledeće sedmice.

Šarenoliki studenti, filozofi, hipsteri, gradske mačke, sportisti, bunde, marame, poneki i šešir, sve to prođe Filozofskim fakultetom za samo jedan dan. Sudbine se uz kafu reše u “Filozofu”, a predavanje se pokoje odloži, profesor se javi iz Antike – ne može da dođe, putuje. Drugi doleti bez prethodnog obaveštenja.

I tako počne i završi se svaki dan na Filozofskom. Dani su isti, a zapravo ne liče jedni na druge, ni na dane na ostalim fakultetima. Jer na ovaj idu filozofi, a zna se da su filozofi posebni.


Aleksandra Aleksić je pomalo izgubljena u vremenu i prostoru (naročito u prostoru), gubi stvari i zapinje za svoja stopala. Obožava mačke lutalice i čokoladne išlere. Kad poraste biće pisac.

Editors choice