Noćas sam Musorgskijeva Suza

Noćas sam Musorgskijeva Suza

Dok Musorgski (Моде́ст Петро́вич Му́соргский), u neodređene noćne sate, njegovu Suzu plače pritiskom igle gramofona, naslonjena na zatvoreno krilo, pomalo prašnjavog, prozora, ja dimom cigarete prohladni vazduh prašim onim što izdišem.

Namerni odabir muzike, namerni trenutak i namerno zapaljena cigareta. Al’ sve što dolazi već je slučajno. Nikada unapred ne znam zbog čega Musorgski plače. To saznam kada zaplačem i ja.

Evo, noćas, dok tonem u dubine svoje, saznajem šta mi je to ostalo neoplakano ili možda nedoplakano.

Nedoplakana mi je jedna ljubav. Zbog nje, sebi živoj, sebi palim sveće. Zbog nje sam, oronule i prošle, jezik u kletve uplitala. Zbog nje sam bosa jednom trnovite puteve prevalila – umorna i od strepnje svela, na jedno sam već osušeno rame zaplakala. Tu sam zaplakala sama. Musorgski je ćutao tišine u meni. Jedino se dim od cigarete kurvinski provlačio između naših očiju. Koliko je pesma trajala tišine u dvoje ne mogu nikada. Uvek su kraće. I ona je naša potrajala onoliko koliko je trebalo da shvatim da sam sa tog ramena, na koje suze trošim, strešena odavno. Ali ni zbog toga noćas ne plačem.

Noćas, i pored svega za čim mogu, ja za svim tim ne žalim.

Doviđenja druže moj doviđenja Noćas sam Musorgskijeva Suza

Doviđenja druže moj, doviđenja

Nije se niz note pustila Suza zbog njega, zbog njega, njegovom voljom, iz mog života iskidanog, ne oplakuje Musorgski ni nju mladu zakopanu ni protutnjali rat niti bolest koja me izjeda. O svemu tome noćas moje oči suvo ćute, zbog nečeg su drugog nakvašene.

Sve su ovo ničim izazvane suze, isceliteljske suze, suze pročišćenja, suze obnove, suze koje ću iskoristiti i premostiti. Kanuće na papiru u obliku slova. Ređaću smislenost iz izvora besmisla. Pisaću noćas dugo, znam.

Smrti se ne bojim samo ako u njoj ima olovke i papira, onoliko papira koliko i ona traje, onoliko mastila koliko i moje unutrašnjosti ima, unutrašnjost koja gine u slovima. I nikada nisam konačno izrečena. Nikada moje nedoplakano i neoplakano ne staju u reči. Zato i često, kao i noćas, zaplačem, plačem jer uvek mogu još, jer bez tih suza ne bih možda imala šta da vam kažem. Bojim se da jednom ne ostanem prazna, da me radost ne kupi i podvali osmehe i tako osuši sve moje proživljene muke, sve moje predstojeće nesreće koje volim jednakom snagom kojom me čine starom i zemlji teškoj, i sve ono gadno što samo zamišljajući mogu na svojoj koži da osetim. Teška sam i samoj sebi dok Musorgski naizgled lagano njegovu Suzu plače, dok me Jesenjin (Серге́й Алекса́ндрович Есе́нин) nagovara na svoju poslednju želju. I ne samo tad, težim jer se sve krvlju piše, a bar ja znam da mi radost, kakvu je vi volite, nikada nije ruku niz papir provukla, bar ja znam da je sreća savršeni spoj čoveka i načina na koji želi i živi. Ja biram ovako, da plačem i da to niko ne razume sve dok ne pročita.

Objašnjive i neobajšnjive tuge, to je moj harmonični spoj. Sreća je ispunjenost, nije važno u stvari čime, važno je da nam to godi.

Izvor fotografija: photoshop-fails.feedio.net


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.