Od onih sam što se zaljube iskreno, potpuno i beznadežno. To mi nije donelo mnogo toga dobrog, ali i dalje sam takva i volim to kod sebe.

Eh, te tinejdžerske, lude godine, kada svako traži sebe, a pored toga i osobu koja će je učiniti voljenom i srećnom. A onda se pojavi neki dečko koji nikako ne zadovoljava tvoje kriterijume: nije pametan, niti preterano zanimljiv, niti svira gitaru… Ali, privuče te nešto. Šta? To nikad nećeš znati. I tako provodiš dane pričajući sa njim, razmišljajući o njemu, sve dok jednog dana sve to ne nestane u vidu prašine.

“Šta se dogodilo?”, zapitaš se, ali odgovora nema. Samo ti, suze i jastuk. I tako danima. Vreme prolazi, drugima govoriš da ti nije stalo i tako živiš dan za danom…

Jednog dana te sve presretne. Iz nekog razloga, koji ni sama ne razumeš, suza ti kane. Znaš da je zbog njega. I znaš da je došlo vreme da se suočiš sa tim. Isto tako, znala sam da zbog sebe moram da stavim tačku. Išla sam protiv srca. Ta tačka se često pretvarala u tri tačke i tako sam se dugo vrtela u krugu punom suza, borbe i bola. Trajalo je, da vas ne lažem, više od godinu dana. Za to vreme nisam pogledala nijednog drugog dečka – bila sam previše slomljena i poražena. Nisam mogla da dozvolim da me neko opet povredi na taj način.

Samo u jednom trenutku shvatiš da je život, u stvari, lep i da će verovatno biti lepši i bez njega. Kao u snu, upali se svećica u glavi i počneš drugačije da posmatraš događaj koji te je povredio. To postaje samo jedno loše iskustvo koje te je nečemu naučilo.

phobia Onda, kada odlučiš da odeš

U krajnjoj liniji, na tebi je da izabereš

Priznajem, ne verujem u slučajnosti, već da sve ima razlog. Svaka moja suza će se istom tom dečku vratiti duplo, uverena sam u to. Ako se ikada suoči sa samim sobom i dozvoli sebi da voli nekoga, videće i sam šta znači biti povređen. Nadam se da će skinuti svoju masku i prestati da igra na sigurno, da se plaši i da beži. Iskreno mu želim sve najbolje, ali tek pošto mu karma pokaže dobrano.

Shvatila sam u tom trenutku da ne treba ni zbog koga da patim – posebno ne zbog njega. Možda vam to ne deluje utešno, ali zauzmite takav stav i verujte u njega. Vremenom, postaje stvarnost. Pustite ga da ode. Ili još bolje, okrenite se i produžite dalje, jer ćete time otvoriti put onome koji će poželeti da vas usreći.

Znam da je teško pobeći kada nemaš kuda. Ipak, nada u bolje sutra je ono što meni osvetljava dan. Sve dok je novih izlazaka sunca, ima novih nada da će gospodin Pravi zakucati na vrata. Zato treba otići od pogrešnih i pustiti vreme da uradi svoje. Verujte mi da ima čudotvorne ruke.


Sara Hadžić je Veliki zaljubljenik u književnost, prirodu i druženje. Uživa u dugim šetnjama po plaži i prelepim zalascima sunca. Užasno je romantična i nada se da će jednog dana upoznati svoju srodnu dušu. Iskrena, komunikativna, otvorena, tvrdoglava. Obožava da piše, čita, voli muziku- pored porodice i prijatelja, te tri stvari je apsolutno karakterišu. Vodi se parolom ”Bolje da uradiš nešto pa da se kaješ, nego da ne uradiš ništa.”

Editors choice