kafana albanija Oni meni kažu idi radi!

Pre neki dan američka ambasada poslala je depešu u kojoj se tvrdi da su Srbi neradnici koji rad vide kao nužno zlo i način za preživljavanje. I još kažu kako oni (Srbi) samo piju, puše i provode se po kafanama. Jeste, tako je. Srbi idu u kafane, klubove i na splavove, tamo piju, đuskaju i druže se sa ljudima, a bogami, i puše. Pa šta?! To što posle svega i dalje imaju volju za provodom i druženjem treba gledati sa vedrije strane, jer bi neka druga nacija verovatno izvršila kolektivni suicid da proživljava ovo što Srbi proživljavaju od kad su nastali. Ovo nije mesto za nabrajanje istorijskih činjenica, ali možemo pomenuti jednu od njih kao slikovit primer.

Recimo, samo je Beograd u svojoj istoriji bio rušen 40 puta i 40 puta je ponovo, kako-tako, sagrađen. S obzirom na sva ratna razaranja, kakav je sve mogao da bude, odličan je! Da ne zalazimo u dublju istoriju, svi se sećamo poslednjeg užasa koji je zadesio Srbiju – bombardovanje 1999. godine. Sada nas na to podsećaju ruševine, recimo u Kneza Miloša, i prilozi na TV-u na godišnjicu agresije. A ruševine u dušama onih koji su to proživeli? Šta nas podseća na to? Možda ljudi piju od muke i piju da zaborave večitu krizu, kojoj se ne nazire kraj. Krivci se ne traže, nema veze, šta je bilo bilo je, no nije lepo da se nekome zamera vesela priroda.

I nije tačno da ljudi neće da rade. Doduše, ima nas raznih, pa između ostalog i onih koji neće da rade – džabe. Kada bi za svoj trud bili adekvatno plaćeni, verovatno bi i oni išli na posao i trudili bi se da postanu radnici meseca. Ovako se rukovode onom narodnom “bolje džabe ležati, nego džabe raditi” i uz čašicu i društvo čekaju bolje sutra. Na sreću, čekaju ga nasmejani, sa cigaretom u ustima i pesmom u srcu, što je bolja opcija od one da ga čekaju u duševnoj bolnici.

Kafane su svojevremeno bile važne društvene institucije, u kojima su se donosile velike odluke, kovali značajni planovi i kritikovali sistemi. Jedno vrlo uticajno mesto, dostojno poštovanja. Kafana nije ta koja je pokvarila ljude, učinivši ih neradnicima. Uzroci su na sasvim suprotnoj strani, a kafana mu dođe kao sigurna kuća za beg od stvarnosti. Ako nema posla, ima zabave, ako ne može da se bude vredan, može da se bude zabavan. Srbi to koriste maksimalno i bukvalno. Ništa loše nema u tome. U dokolici se rađaju najgenijalnije ideje, koje kasnije generacije prepričavaju.

A ako Amerikanci optužuju Srbe da su lenji, Srbi mogu da optuže Amere da su glupi. Jedan prijatelj mi je ispričao da je na privremenom radu u Čikagu počeo da sumnja u svoju inteligenciju, jer je, najblaže rečeno, bio zgranut neznanjem i banalnim pitanjima koja su mu postavljali američki građani grada Čikaga. Na primer, jedna dvadesetogodišnjakinja je pitala na kom jeziku pevaju velike muzičke zvezde, poput Stinga, Madone i Stounsa, kada gostuju u Srbiji?!

Ako ćemo izvoditi zaključke prema pojedinačnim slučajevima, onda je svakako bolje biti pijan nego glup, jer, kako kažu, pijan će se sutradan otrezniti.


Marija Ivanov je studentkinja novinarstva i veliko dete, koje odbija da odraste. Možda ponekad ne zna šta hoće, ali uvek zna šta neće. Ona živi svoj život i pušta druge da rade to isto.

Editors choice