Sudnica se napunila ljudima u rekordnom roku. Da se naplaćuje ulaz, tražila bi se karta više i tapkaroši bi silno zaradili. Sa jedne strane sedi javni tužilac, samouveren, jer su mu njegovi ljudi rekli da je sprovedena opsežna istraga i da sigurno mogu da dokažu da je optuženi kriv. Sa druge strane za dugačkim astalom, sedi već ostareli, preiskusni branilac. Malo je doduše izlapeo, ali branjeni nije imao više para da plati nekog drugog advokata.

U prvom redu u publici sede crtači sa naoštrenim olovkama kako bi odmah krenuli sa crtanjem optuženog, sudskog veća, branitelja i ostalih zanimljivih lica. Iza njih su fotoreporteri, a u poslednjem redu snimatelji sa kamerama. Između, znatiželjna masa koja šuška i komentariše počinjena dela optuženog. Jedni ga brane, drugi bi ga streljali, a trećima je samo bitno da se u tom trenutku nađu na licu mesta da bi mogli da pričaju unucima kako su prisustvovali istoriji.

Ispred zgrade u kojoj se sudnica nalazi odvijaju se mirni protesti porodica, onih koje je okrivljeni zavio u crno. Veći broj policijaca, pod punom opremom, za razbijanje demonstracija primećen je u autobusu u jednoj od poprečnih ulica kako bi mogli da intervenišu brzo, ako mirne demonstracije prerastu u nemirne. Ministar policije je pozvao sve okupljene koji žele da demonstriraju, da to učine mirno i dostojanstveno kako ne bismo u svet slali negativnu sliku o nama kao narodu, a zločinac će naravno biti kažnjen po odluci suda. Za široke narodne mase koje nisu mogle da se nađu u sudnici, organizovan je prenos na oba kanala državne televizije i na nekoliko ekrana na najprometnijim mestima u gradu.

U nekom trenutku polako, skoro stidljivo, otvaraju se vrata u dnu sudnice. Fotoreporteri počinju da škljocaju aparatima uz karakterističan zvuk, blicevi sevaju, a publika u sali gotovo da i ne diše. U trenutku koji traje kao večnost i izgleda kao da se sve dešava u akvarijumu, ulazi čistačica i izvinjava se jer je pogrešila sudnicu koju treba da očisti. Vidno razočarani fotoreporteri spuštaju objektive, a publika pušta uzdah kao na stadionu kada neki igrač naše reprezentacije promaši prazan gol.

Mladi i nervozni tužilac koji je siguran u svoju taktiku i ubeđen da ima slučaj, nervozno klikće hemijskom olovkom jer sve kasni, a samim tim i njegovih pet minuta slave. Sa druge strane branilac je hladan kao špricer, verovatno zato što je njegova slava davno prošla i ovo je labudova pesma njegove karijere. Mimika lica mu je kao da se preslišava pred ispit, sa povremenim pogledima u plafon. Svi u sali sigurni su da je stari vuk spremio neku taktiku, a on se samo nada da će se ovo brzo završiti, i da će što pre otići kući da skine kravatu koja ga poslednjih 35 godina, koliko se bavi ovim poslom, guši sve više.

Kako vreme dalje prolazi predstavnicima medija počinju da zvone telefoni i da ih nervozni urednici zapitkuju svaki čas da li ima nekih novosti koje bi mogli da stave u sledeće izdanje vesti. Pod malo manjim pritiskom su kolege iz štampanih medija, jer se novine zaključuju nešto kasnije.

Sa sedamnaest minuta zakašnjenja čuvari, pod punom opremom i sa oružjem, u bukagijama, dovode optuženog.

Atmosfera u sudnici je napeta. Svi pokušavaju da se pomere i nađu bolji ugao da vide, eventualno slikaju mobilnim telefonom optuženog krastavca, koji se sparušio, pošto ga već skoro mesec dana svi napadaju. Kada ga je neko iz publike ugledao, prokomentarisao je: “Pojela ga je griža savesti što je u crno zavio onoliki svet, a ostale sa povećanim količinama bakterije ešerihije koli poslao u bolnicu na oporavak!“.

Optuženi, sparušeni krastavac, pokušava da sakrije lice rukama na kojima su lisice, i time izbegava bliceve, koji kao i druge vrste svetlosti kod biljaka izaziva fotosintezu, za koju on trenutno baš i nije raspoložen.

Ispred sudnice, do tada mirni protestanti, počinju da skandiraju: „Ubico, ubico!“. Policija potiskuje razularenu masu, željnu da flambira krastavac i izloži ga, do sada nepoznatim kulinarskim tehnikama.

U tom se pojavljuju i sudije sudskog veća. Službenik poziva da svi ustajanjem pozdrave sede glave koje donose pravdu. Predsedavajući sudija odmah počinje sa umirivanjem novinara i publike, i preti da će isprazniti salu. Tek na lupanje čekića i drugo upozorenje, svi se smiruju i suđenje može da počne.

Predsedavajući sudija stavlja naočare na pola nosa kako bi pročitao za zapisnik broj predmeta i kako bi ceo proces počeo. Pre nego što je izgovorio prvu reč, u salu ulazi sav zadihan kao bez duše, pripravnik koji nosi u ruci list papira. Opet počinje graja. Sudija lupa čekićem i traži mir u sudnici, i pita glasnika zašto ometa toliko važan proces. Pošto je trčao nestalo mu je daha i ne može da govori. Pripravnik dodaje papir sudiji. U sali se čuje samo jedna zunzara koja sve vreme obleće oko lustera koji je na sredini prostorije. Na ulicama su zastali sa protestima i svi iščekuju da čuju šta se nalazi napisano na papiru.

Sudija, vidno iznenađen, spušta naočare sa nosa i progovara: “Predsednik suda mi je upravo javio – Krastavac nije kriv! Pasulj je kriv!”.

Istog trenutka tenzija u sudnici se smanjila. Krastavac kome se povratila snaga počinje da viče: “Pobeda! Pobeda!”, međutim, niko ga više ne primećuje. Crtači skupljaju svoje olovke i blokove, fotoreporteri svoju opremu, a narod u tišini napušta sudnicu. Samo je jedan, svom drugaru rekao: “Ej, ajmo na pivo.”


Vedran Ivanković je novinar, PR menadžer, producent, kuvar i još po nešto. Voli da pametuje, zato valjda ovoliko i piše. Kaže: “ Da nije neko uzeo pre mene nadimak Bedno piskaralo, zamenio bih Lajavog krelca na koga podsećam s vremena na vreme.”. Činjenice su svetinja, komentari su slobodni!

Editors choice