Mnoge knjige ovog velikog pisca nadahnute su njegovim boravkom u Indiji. Lepota “istočnjačke” misli, neprekidno traganje za smislom, “put koji čoveka vodi njemu samome”, usamljenost i ljubav koja, gotovo kao u bajkama, sve pobeđuje jesu ono čime njegovo stvaranje obiluje.

U “pubertetskim godinama” “Demijan” se doživljava kao odraz bunta, u nešto kasnijim – kao odraz večnog traganja. “Stepski vuk” zauvek je priča o usamljenosti, o (ne)pomirljivom rascepu čovečije prirode. “Sidarta” – čista Indija i budizam. A “Igra staklenih perli” je najviši, mnogima teško razumljivi stepen Heseovog (Hermann Hesse) stvaranja.

Hese miluje rečima. Neprekidno ističe ne samo važnost traganja za smislom već i večitu, nepresušnu lepotu koju život, u svojoj srži, poseduje.

foto15 Putokazi za lepši dan: Hermann Hesse

"Čovek ne sme ničega da se plaši niti sme da smatra zabranjenim išta što duša u njemu želi"

Srećni smo samo onda kada od sutrašnjeg dana ništa ne tražimo, a od današnjega sa zahvalnošću primamo ono što nam nosi.

Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja. Ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi.

Ozbiljnost nastaje zbog precenjivanja vremena! Ali u večnosti vreme ne postoji, večnost je samo trenutak, taman dovoljan za jednu šalu. Svet je lep kada se posmatra bez želje za traganjem, jednostavno, kao dete.

Ako nekog mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo nešto što je usađeno u nama samima. Ono što nije u nama samima, to nas ne uzbuđuje.

Imamo u duši i sve ono što je ikada živelo u ljudskim dušama. Svi bogovi i đavoli koji su ikada postojali, svi se oni nalaze u nama, tu su kao mogućnosti, kao želje, kao izlazi.

Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači sebe samog.

Ništa na svetu nije čoveku odvratnije nego da pođe putem koji ga vodi njemu samome!

Svaka inteligentnija vrsta humora započinje time da čovek samoga sebe ne shvata ozbiljno.

Što sam bivao stariji sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo ono što daje lepotu i vrednost našem postojanju.

Suze su otopljeni led iz duše.

Ljubav ne postoji zato da nas usreći. Ja verujem da postoji zato da nam pokaže koliko možemo izdržati.

Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bežiš od nje. Ne moraš bežati, ne moraš je se bojati. Moraš voleti. Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bežati od nje. Oseti kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time.

foto25 Putokazi za lepši dan: Hermann Hesse

“Unutar nas postoji nešto što sve zna, sve želi, sve radi bolje od nas”

Što više ljubimo i darujemo se, to više naš život dobija smisao i vrednost. I uprkos patnji, prihvatiti sa zahvalnošću svaki zrak sunca i ni u bolu ne zaboraviti na osmeh – taj nauk svake prave poezije nikada neće zastareti i danas je, više nego ikada, potreban i dobrodošao.

Tvoji snovi su u pravu, ali ne i život i stvarnost. Tvoji zahtevi su odviše visoki, tvoja glad prevelika za ovaj jednostavni i nemarni svet, zadovoljan tako sitnim stvarima, koji te odbacuje od sebe jer ti za njega imaš jednu suvišnu dimenziju.

Nije naš cilj da postanemo kao drugi; potrebno je da se međusobno razlikujemo, da naučimo da vidimo drugačije ljude od sebe i da ih poštujemo zbog toga što su.

Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta žeđ pomažu mi da prođem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.

Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti nista ne znače!

Poziv smrti je poziv ljubavi. Smrt može biti slatka ako joj se odazovemo, ako je prihvatimo kao veliku večnu formu života i transformacije.

Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj puta, nagoveštaj staze. Nijedan čovek nikad nije bio potpuno i do kraja on sam; ali svaki ipak teži da to postane, jedan mutno, drugi svetlije, svako onako kako ume.

Govorim ti ozbiljno. Nije naš zadatak u tome da se približimo jedan drugom, kao što se ne sastaju ni sunce i mesec, ni more i kopno. Nas dvojica smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedan sa drugim, već da saznamo jedan drugoga i da jedan u drugom naučimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna.

Ako čovek koji nešto nužno traži nađe to što mu je nužno, onda mu to ne pruža slučaj nego on sam, njegova rođena žudnja i moranje odvode ga tamo.

Prethodne tekstove iz serijala “Putokazi za lepši dan” pročitajte ovde.


Dijana Knežević je studentkinja medija i urednica bloga “ViolentlyHappy”. Sklona ignorisanju realnosti, a kad nije u mogućnosti – pisanju o njoj. Neko je rekao i da je sklona suvišnoj racionalizaciji emocija. Ona misli da je to besmislica. Prezire kolotečinu, cenzuru i besporočnost.

Editors choice