Poštovana Sudbino,

Ne poznajemo se, tj. ja ne poznajem Vas, pa Vam se zato obraćam ovako formalno. Potrudiću se da u nekoliko rečenica objasnim preveliku želju da stupim u kontakt sa Vama. Neki Vas hvale, a drugi osuđuju. Nikada mi nije bilo jasno zašto je nešto stvar sudbine, a nešto drugo stvar naših osećaja ili ponašanja? U čemu je razlika?

Nekoliko puta bila sam u bezizlaznoj situaciji, bez rešenja, pametnih odgovora i taman kada bih “iskoristila pomoć prijatelja”… puf, nešto bi me “lupilo” po glavi. Da li ste to možda bili Vi?

Najčešće bih stvari činila po sopstvenom osećaju, ali sada mi se čini kao da me neko u svemu tome podržava i pridržava. To Vam je kao nekakav “čarobni krug” – stvari se dešavaju, ja postavim pitanje, ne dobijem odgovor, a problem rešim na najbolji način. Naravno, ponekad pogrešim i snosim posledice koje nisu preteške za moj mali organizam. Znam da niste dobra vila i da nemate čarobni štapić, ali nemojte se ljutiti, tako Vas zamišljam. U mom svetu Vi ste debeljuškasta, prefinjena dama, sede kose sklupčane u urednu punđu, sa mnogo moći. Pitam se odakle Vam sva ta moć i ko Vam je dodelio? Otkrijte mi tajnu.

Slika125 Sa sudbinom na Ti

Ako mi odgovorite – dobro je, ako ne – onda ste samo fikcija svačijeg života

Dani prolaze, a odgovora niotkuda. “Naravno da je sve ovo velika prevara”, potajno sam mislila. Uobičajeno sam se ponašala. Odlazila na posao, obilazila roditelje koji žive u drugom gradu, družila se i izlazila sa prijateljima. Momka nemam, pa tu “obavezu” nisam ni ispunjavala. Prijatelji su se ponekad čudili mom ponašanju. Bila sam zanesena i svakog dana sam ushićeno otvarala poštansko sanduče u želji da pronađem Njeno pismo.

Sreda je. Vraćam se sa posla i mrzovoljno hodam ka stanu. Jedva čekam da se “dokopam” kreveta i da se odmorim. Mrzim sredinu nedelje.

Mahinalno otvaram sanduče, ne očekujući baš ništa. Hop! Sa ostalim računima za komunalije ispada i očekivano pismo. Ubrzano odlazim u stan i cepam koverat kao da će me unutra sačekati poruka “Dobili ste million dolara”. Znam da neće, ali ovaj “trenutak bogatstva” čini me veoma srećnom.

Khm…

Draga Emilija,

Obraćam ti se sa ‘draga’, jer ti to zaista i jesi. ‘Poštovana’ je previše formalno, kao što si rekla.

Ja sam Sudbina i dodeljena sam upravo tebi. Uvek sam bila deo tebe, čak i onda kada si to najmanje želela. Tvojim rođenjem i ja sam rođena. Ne, nisam tvoja senka, već tvoj zaštitnik i pratilac. Neću te ubeđivati da si princeza i da živiš u kućici od čokolade, ovo nije bajka – ovo je život. Pošto si dobila priliku da budeš vlasnik jednog, na poklon si dobila i mene.

Kao tvoj saputnik slobodno mogu reći da si odličan vođa. Svaki korak s tobom je avantura. Dobra si prijateljica, ćerka i unuka. Tvoj život ispunjen je ljubavlju, pa sam samim tim i ja srećna.

Pitala si me zašto je nešto stvar sudbine, a nešto sopstvenih osećaja?

Ovako, malo ću te razočarati ili možda ne, ali, uglavnom, sve je stvar sudbine. Kao što rekoh, s tobom sam od rođenja, pratim te u stopu i znam tvoj sledeći korak. Nemoj da se bojiš. Znam, ovo što sam ti rekla možda je previše za danas, ali ne plaši se. Ja živim tvoj život i nikome ga neću pokloniti.

Osim toga što unapred znam tvoje korake, ne mogu ti drugačije pomoći. Rekla si da ponekad imaš osećaj kako te neko pridržava – da, to sam ja. Ali, moraš da znaš da tvoja podsvest igra ključnu ulogu. Tvoje misli su pozitivne, one te čine veselom i bezbrižnom u situacijama bezilzlaza, kako si se u pismu izrazila.

Zamisli ovako, podsvest je kao kad se u crtaćima iznad glave glavnog lika pojave dve figurice – jedna je anđelčić, druga đavolčić. Nemoj da se smeješ, tako je. Anđeo te bodri i podržava, a đavolčić te sputava i u tebe unosi nemir. Svako od vas smrtnika sa lošim stvarima izbori se na različit način. Neko upadne u nevolju, ali reši problem i izvuče pouku iz prethodnog događaja. A, neko se ne izvuče nikada. Strpljivo sam te posmatrala u važnim trenucima i puštala te da sama odlučiš kojim ćeš putem. Anđeo u tebi uvek je donosio konačan sud. Birala si ispravan put, a ja bih se zadovoljno osmehivala.

Sada se, verovatno, pitaš: gde je tu sudbina?

Sudbina te je povela u francuski vrtić, a zatim u školu u kojoj se francuski jezik govorio kao maternji. Sudbina te je ispraćala na svaki položeni ispit i radovala se s tobom. Zaljubljivala se i pre tebe birala momke koje ćeš ljubiti i voleti. Oduzela ti je prvu ljubav. Nemoj, molim te, nemoj biti tužna. Bio je narkoman kada si se zaljubila. Doduše, lečio se, ali je sam presudio. Izabrao je put đavola, iz gorenavedene priče, a njegova sudbina odustala je od njega. ‘Ajde, razvedri se. Tvoja sudbina čuvala je tvoje roditelje, prijatelje i činila je da svaki vaš dan bude ispunjen neizmernom ljubavlju. Tako je, imaš čaroban osmeh i zaslužuješ da budeš večno nasmejana. Sada moram da idem – kao u “Pepeljugi”, ističe mi čarolija. Budi anđeo u telu žene i osluškuj svaki sledeći korak jer… Ne smem više da otkrivam, dovoljno je da živiš život na najbolji način.

I, nisam debeljuškasta.

Poljupci, tvoja Sudbina.

Izvori fotografija: destinylife.net, tumblr.com


Mina Stamenković je Pikolo dama, novembarsko dete sa širokim osmehom. Pored porodice i prijatelja, jednako obožava fotografiju, Rusiju i čokoladu. Nije bomba i neće eksplodirati, ali: “Otrov se čuva u malim bočicama.”

Editors choice