Strefio me u vugla kao bumerang osvete, bačen daleko u mračne daljine prve mladosti, ali ne bunim se, tako je to kad imaš devojčicu, ups, devojku, mislim, ćerku. Au! Prva menstruacija – plakanje:

Mamaaa, nisam još htela da dobijem! To je odvratno!

Čekaj, zar se devojčice ne raduju menstruaciji, jer je to znak da su sad devojke, pa sva ona zanimacija sa menjanjem dvesta uložaka dnevno…? Ne? Ja sam se radovala. Ona ne. Dobro, to smo preživele. Nije da sam uspela da je ubedim da je baš super što ima mecu, ali jeste joj se otvorio ženski svet (ma kako odvratan bio), naročito kad sam joj rekla da ćemo sledećeg meseca verovatno dobiti u isto vreme, i to se obistinilo. Magija ženskog prilagođavanja, sveta intuicije, predusretljivosti i osetljivosti radi za nas krajnje očigledno.

Jesam ja to vrištala maločas na brata? Sigurno ću da dobijem.

E, ali zaljubljivanje! To je bio teži deo. Prepričavanje do detalja – kako je pogledao, šta je rekao, šta joj je napisao na Fejsu, pa šta sad ona njemu da kaže, a šta će on da pomisli, a zašto ovako i onako i šta sad… I onda opet i opet i opet. I opet. Prve tri noći nisam mogla da spavam od uzbuđenja. Kao da se sve meni dešava. Ponovo! Neee, molim vas, ne, pa jedva sam svoj pubertet preživela! Kako da pomognem detetu? Da li je moguće da osećam sve isto što i ona? I kao da je to u mojoj glavi i u mom telu sve vreme bilo tu, odmah iza krivine prve vijuge emotivne memorije i samo je pakosno čekalo da istrči na teren, skine gaće i svitka dupetom rugajući se okolo! Kao da talog od trideset godina nije napravio nikakvu tampon zonu, nikakav filter. Budi pametna, majko, smiri se, proći će te, samo dok pregrmiš prvi put.

Ha, uspelo je! Nisam se primila na drugo, treće, peto zaljubljivanje. Pohvatala sam konce kojima je mozak pokušavao da mi počupa srce. Nećeš, vala, nisam ja od juče matora ribetina.

I onda, traaaaas! (I to nije bumerang u potiljak, ne, ima pubertet još lukavih zamki za mene.)

Mama, zašto su dečaci tako… glupi?“, upita ona, negde kod četvrtog zaljubljivanja.

Sad, majko. To što kažeš ostaće urezano, kao srce u drvetu, raslo mi živo i zdravo, zauvek zeleno!

Pa vidiš, dušo, to kako je sada, uglavnom će uvek da bude tako, manje ili više. Muškarci i žene se razlikuju. Žene vole nežnost, prisnost, razgovor, one vole…

Žene vole da vole“, reče moja sveštenica mudrosti iz budućnosti.

Tako je! Žene vole da vole. A muškarce nekako uvek više zanima ta praktična, fizička strana odnosa. Oni se lože…

Primaju se!

Da. E onda, ti nađeš nekog ko je malo senzitivniji, pa se on malo navikne na tvoje ženske fazone, malo se prilagodi, malo te trpi, ali važno je da te poštuje i voli, kao i ti njega. Eto.

Razumem“, reče pametnica i ohladi se načisto od onog koji nije odgovarao na poruke, kao i od onog sledećeg što je slagao, kao i od onog posle što je nekako bio prost i mnogo psovao.

Laknulo mi. Stvarno je razumela. A onda se setih. Šta ću pobogu, kad mi pubertet uđe u muško dete. Izbezumih se. A onda slučajno uhvatih parče razgovora:

Si čuo, bato? Nemoj nikad da budeš glup.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice