Pa da, i to postane način života. Svi vole da se lažu. Reče čovek i ja shvatih zašto nemam život. Jer bolujem od autizma. Onog Aspergerovog sindroma, samo malo manje bolesno, a više hard core.

Znam kad sam neprilična i neprijatna i jebe mi se baš.

Jer sam neprilična i neprijatna uvek kad sam iskrena.

Znači uvek.

Uf.

Ne bi’ se ja ‘leba najela od diplomatije.

Ljudi su navikli da tumače reči koje čuju. Jer one verovatno ne saopštavaju pravu informaciju, misle ljudi, polazeći od sebe. Reči služe da nakite, ulepšaju, prikriju, zamagle. Ljudima. Zato, kad me nešto pitaju, a ja im odgovorim najpreciznije što umem da izrazim onu istinu koja mi je dostupna, oni umesto da slušaju, nastavljaju da tumače.

Da se pitaju šta li sam htela da kažem i da pronalaze nijanse i slojeve, tamo gde sam ga obelila i ocrnila i oljuštila toliko da i dete može da shvati.

Ili, ako su navikli na mene, uvrede se, dignu glas, hoće da se raspravljaju i ubeđuju.

A kad ćutim, oni misle da je sve u redu.

A ja jedino ćutim kad ne želim da me tumače pogrešno, kao što ne želim ni da ih uvredim.

wedding 729 620x349 Svi vole da se lažu

Da li ti više voliš da te lažu ili da ti kažu neprijatnu istinu?

Ljudi su nemogući, uglavnom.

Umesto da odgovore na pitanje, trtljaju koješta, dok mi se ne zavrti u glavi. A kad osetim onu maglu, koja je njihov prirodni životni element, ja ponovim pitanje. Oni se malo izbeče, pa opet počnu nešto da izvrdavaju. Pa opet moram da se vratim na početno pitanje. To ako hoću da se bakćem. Ako neću, ćutim. Ako me zabavlja to glupiranje, onda se uključim i počnem da se zajebavam. Samo što sam onda cinična i otrovna i uh, opasna si.

A ja nisam. Samo izazivam, da vidim ima li u blizini nekog bistrog mozga da adekvatno odgovori na izazov. Ponajmanje sam opasna. Dapače, potpuno sam bezopasna, samo ljudi tako tumače inteligenciju, iskustvo, duh i opštu kulturu serviranu odjednom.

Nisam arogantna. Majke mi, nisam. Pokušavam da lažem i to ono, dajem sve od sebe. Ponekad, kad razumem svrhu i kad se dobro preslišam, uspe mi. Nije da baš blistam, ja sebi ne bih poverovala, ali to, eto, prolazi. Mnogo puta pokušam da improvizujem, ali tu me provale. Skroz sam neubedljiva. Mogu da održim govor od sat vremena, bez koncepta i pripreme, ako se zagrejem za temu, znači improvizacija je moje srednje ime.

Ali kad treba spontano da lažem, uf. Dizaster.

I tako, kad hoću da znam kako mi nešto stvarno stoji, pitam decu.

Ona kažu bljak, kao baba. I ja se presvučem, ako stignem.

Ako ne, idem kao baba i ne verujem nikome ko mi kaže da sam elegantna.

A ako mene pitate kako vam nešto stoji i ja se namrštim i kažem nije loše, onda znate šta vam pričam.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice