Ovo funkcioniše i obrnuto, nekada. Napad je najbolja odbrana. Kad skrivite nešto – krivi ste, Bog će da vam sudi, ili kako to već ide. Ali, kada mi nešto skrivimo, onda ste krivi za sve za šta ste ikada bili krivi, i za još ponešto, pa puta tri.

– Zašto nisi uključila telefon 12 sati a bila si kod kuće?

– Zašto me ispituješ takve stvari? Nemaš poverenja u mene? Čoveče komirala sam se i zaspala, ej ma šta se ja pravdam tebi, je l’ misliš da nisam videla pre neko veče kad smo izašli kako si proždirao očima onu sisatu, nisam ti ni rekla tada ništa jer nisam htela da započinjem raspravu ali sve sam videla, pre bi mogao da mi navedeš boju njenog brusa nego boju kose!

-Ma ti si bre luda.

I to bi bilo to. On je dobio nekakav polu-odgovor na svoje pitanje, i predavanje na temu gde sme i ne sme da gleda, za koje se uopšte nije prijavio. Ništa više ne pita, nije lud, pa da mu prebaci i za onu iz malu iz tramvaja od pre neki dan što joj je pozajmio kartu, iz čiste dobrote svog srca. Ma idi. Ona isto ćuti, onako pravi mentalnu zabelešku, gledao-si-sisatoj-u-sise argument iskorišćen dana tog-i-tog, gleda po mentalnoj datoteci njegovih sitnih omaški kako tu stoji, zatrebaće, za ubuduće. Ništa strašno, samo malo (dobrog?) relationship biznisa. Zna ona da on voli njene sise, iako ga đavo vuče da balavi nad sifonima neke tamo ribe. To mu je gotovo uslovni refleks, ali njene voli, ove druge su samo neke usputne sise. Međutim, nije na odmet zagalamiti tu i tamo, tek da zna da ništa ne prolazi neopaženo, misli ona.

Dobro sad, možda nije ovako planski, ali ja tvrdim i znam da je transfer krivice legitimna i veoma popularna tehnika. Evo, i muškarci znaju. Znate da ste uvek krivi, zar ne? Neki to ne vole, neki i ne trpe, neki su se pomirili sa tim, a neki se i sami koriste transferom krivice. ’Ajde, ko sme da prizna? Nije to toliko strašno, to funkcioniše, dok se ne otme kontroli. Dok su sitne čarke u pitanju, neke usputne sise, koje pivo više sa ortacima a vi ste imali planove, oko na televizoru dok mu vi nešto ozbiljno pričate, to je sve sasvim u redu spakovati u neku fiokicu u glavi – zatrebaće. Ako ne zatreba, još bolje. Ta fiokica se svakako puni i prazni i puni i prazni.

Međutim – postoji kvaka. Uvek postoji kvaka, zar ste mislili da nešto može proći bez kvake? Kvaka, odnosno grm u kome leži zec, odnosno problem,  je sledeći – ne sme se, nikada, ni pod razno, nikada, ama baš nikada, po potrebi prebacivati za prevaru. Znate ono forgive and forget?  E baš tako i u ovom slučaju, samo i jedino tako – ako ne možeš nešto da forget, nemoj ni da forgive! Nemoj. Samo nemoj. Možda misliš da želiš i možeš, ali znaš kako, sve su šanse da ne možeš i ne treba to da uradiš. Mislim, ako već ne možeš. Vraćaće se i proganjaće vas oboje, dok vas na kraju ne pobedi.

Evo vam jedan real life primer:

Ponašala se kao savršena kučka iz romana Šeri Agrov (Sherry Agrov), a po malo i kao ova, prava, narodska kučka, i sve je to tako slatko kombinovala with the cherry on top. On je bio dobar i zaljubljen, i kriv kad god je trebalo, bez problema. Funkcionisalo je, bili su super. A onda je ona varala. I onda je on saznao. Onda su sve pod tepih, pa ispočetka – kardinalna greška. Ali ona se kajala, a on je mislio da može takvo jedno čudovište od problema da spakuje u fioku. Želeo je. Međutim, nije išlo. Bum-tras, čudovište je pojelo i fioku i vezu i njih i sve živo, pojavljivalo se kad god bi iskrsao bilo kakav minoran problem, sve dok nije dokrajčilo sve što je ostalo. Čudovišta ne smeju u fioku. Ili da ih pustite da idu svojim putem, ili da (na)pustite devojku/dečka.


Mina Al Ansari – oseća da ima bar dva alter ega, koji se međusobno ne podnose i nada se da će jednom uspeti da ih pomiri, iako tada verovatno ne bi znala šta će sa sobom. Od svog tog unutrašnjeg mira može joj biti dosadno. “You see things and say – why? I see things and say – why not?”

Editors choice