glee10 Utopija studenjaka

Kao i mnogi tinejdžeri moje generacije nisam propuštala seriju “Nestašne godine” (“Heart Break High”). Priznajem, nisam propuštala ni reprize, ni ponovno prikazivanje od početka na drugim kanalima. Ne kažem da je to bilo moje jedino interesovanje u poznim godinama osnovne škole, ali veliki deo mojih ranih tinejdžerskih jada vrteo se oko toga da li će se pomiriti Drezik i Anita, ko je trudan, ko bolestan i da li će imati dovoljno novca da plate kiriju za skladište u kojem su živeli. Osim svakodnevnih peripetija kroz koje sam prolazila sa likovima serije, često sam zamišljala kako bih volela da i ja sa 18 godina živim sa svojim prijateljima i bijem te teške životne bitke. Bez obzira na to koliko im je problema iskrsavalo na putu da postanu svoji ljudi, uvek sam se divila tome što su bili tako slobodni i samostalni.

Tada naravno nisam ni sanjala da ću studirati u inostranstvu i naći se u gotovo istoj situaciji kao i društvo iz serije. Sa ove tačke gledišta bez zadrške tvrdim da ne bih bila ista osoba danas da nisam imala tu privilegiju da četiri godine faksa provedem u studenjaku sa još 1000 studenata. To je velika životna škola, jer osim studija neminovno savladate i “pravila suživota”, da citiram svog drugara iz studenjaka, što se pokazalo veoma dragocenim kvalitetom posle faksa. Naime, kada ste prepušteni sami sebi u stranoj zemlji, u nepoznatom gradu i sasvim novom okruženju, vaš glavni oslonac postaje sposobnost snalaženja u situacijama o kojima ranije niste morali da brinete, počev od toga šta ćete da jedete do toga kako ćete da regulišete boravak u zemlji studiranja. Olakšavajuća okolnost je što studirate, pa još uvek računate na finansijsku podršku roditelja, ali odluke donosite samostalno, odgovorni ste za svoje postupke i sami gradite svoju budućnost.

Sa jedne strane nije lako prihvatiti sve to na sebe u tim godinama, a sa druge to je jedinstvena prilika da upoznate sebe još bolje i testirate svoje mogućnosti i sposobnosti. Činjenica je da u svemu tome niste sami. Koliko god da se izgubljeno osećate isprva, kada se osvrnete oko sebe i shvatite da se većina ljudi oseća isto ili slično, u izvesnoj meri vam padne kamen sa srca. Malo po malo, dani prolaze, sve dolazi na svoje mesto i vi počinjete da se osećate kao kod kuće u maloj studentskoj sobi koju delite sa još najmanje dva cimera i sigurno još jedno 20 ljudi koji jednostavno obožavaju da bleje u vašoj sobi. Potpuna privatnost postoji samo kada obavljate nuždu, mada ni tad nije zagarantovana. Znam da zvuči previše, ali ako su ljudi sa kojima četiri godine delite i dobro i loše, i san i javu pravi prijatelji, granice se same od sebe pomeraju i takav život postaje zaista oslobađajuć. Danju se uči, noću se besomučno zeza, a u međuvremenu upoznajete sasvim različite ljude i kulture što vas neminovno čini bogatijom osobom i menja vaše dotadašnje poglede na svet.

Ta neobična zajednica, čiji punopravni član postajete za veoma kratko vreme, ako ste osoba otvorenog uma i velikog srca, stalno vas podstiče da radite na sebi i ugledate se na najbolje među vama što je i najlepše od svega. Osećaj da negde sudbinski pripadate, barem tokom te četiri godine, pruža vam sigurnost i samopouzdanje da možete da ostvarite sve što naumite, da ništa nije nedostižno i previše teško.

Baš iz tog razloga nikakav napor ne vidite kao problem i obavezu nego kao izazov. Motivisani ste da radite na svemu što se od vas zahteva jer ste iskusili da se marljivost ceni, da se greške opraštaju i da se trud na kraju uvek isplati. Idealno zar ne? Eh, da, kad bi tako šarena bila i stvarnost.

gleegq61 Utopija studenjaka

Posledica tako ušuškanog života u jednom azilu od svakodnevnih rutina, nehumanosti i svih drugih užasa sa kojima se kasnije morate uhvatiti u koštac, je teško prihvatanje da je van zidova studenjaka situacija još gora nego što ste mislili. To saznanje vas spiči kao brzi voz kad sa diplomom u ruci zakoračite u život u kome više nema profesora da vas uče i usmeravaju, nema uvek nekog oko vas sa pravom informacijom u pravom trenutku, niti ima cimera da sa vama nađu rešenje svakog problema za tili čas. Sve vreme svesni da sve što je lepo mora jednom da se završi, ipak se teško rastajete od ideje bi i stvaran svet oko vas mogao da barem malo liči na sredinu u kojoj ste izrasli u samostalnog čoveka. Međutim, to bi onda bila neka vrsta utopije, a svedoci smo da tako nešto jednostavno nigde ne postoji, osim na tom jednom mestu koje živi u mojim uspomenama stalno me podsećajući da se borim dalje za svoju idealnu viziju života, ma koliko drugima izgledala nesavršeno.


Maša Lopičić je diplomirani filolog i novinar. Ljubitelj knjiga, filmova, pasa i visečasovnog kafenisanja s prijateljima. Vizionar i večiti borac protiv vetrenjača i nepravde.

Editors choice