“Sve što će ti ostati nakon veze na daljinu jeste poveći račun za telefon” – propovedao je moj drugar kad sam započinjao svoju long distance borbu protiv vetrenjača, nebrojano kilometara udaljenosti, kolizije dveju različitih sredina i mentaliteta i sve u svemu idealizovao zaljubljenost kao što su me u filmovima tako lepo indoktrinirali.

Ali, ‘ajmo iz početka: nalazio sam se u fazi u kojoj je devojkama bilo jasno da bi lakše pripitomile vuka nego izvukle neku emociju iz mene, tripovao da je zaljubljenost nešto što mi trenutno nije potrebno, nisam želeo da se primim na nekog, ali kao što to uglavnom i ide, jesam, i to katastrofalno mnogo. U celoj toj maniji obmotavanja pancira oko emocija upoznao sam devojku kojoj je Beograd samo destinacija za šoping i koncert omiljenog benda i ništa više od toga. Kada ti za opis par minuta razgovora sa nekim na pamet pada samo “intelektualni orgazam” i pored svih pancira, barijera, kineskih zidova, ipak poželiš da ostaneš u kontaktu. I ostaneš. Zahvaljuješ internet mogulima Skype-a, želiš da Zakerbergu pošalješ pismo zahvalnice zbog Facebook-a, laptop ti postane bolji prijatelj od psa, i upustiš se u virtuelnu komunikaciju od glave do pete.

I dok si rekao keks – ujutru i pre nego što se razbudiš pališ laptop da bi joj odgovorio na inbox, uzimaš postpaid karticu za mobilni, distribuiraš fakultetski wireless u svoju korist ne bi li proverio da li je ostavila novi status na Facebook-u, okačila novu sliku, poslušala novu pesmu.

A do malopre si bio robot i nikome nisi hteo reći šifru sefa u kom čuvaš emocije.

Idealizacija je majka svih zajeba a u ovom scenariju ona je tvoje najbolje i jedino oružje. Mazohizam ti na tacni ponudi ono što želiš i ono što će te sjebati, u jednom. A ti alavo jedeš i non-stop tražiš repete. I žmuriš na sve na šta se da žmuriti.

longdistance Veze na daljinu

Eh ta veza...

Realistima kao krunski dokaz prilažeš savršenu eksploziju obostrane zainteresovanosti, opčinjenosti, nezasitosti, i nastaviš da idealizuješ.

A onda te jednog dana spiči to konstantno faljenje, i nepresušna želja za telefonskim razgovorom u kom se baterija telefona neće istrošiti pa se nađeš na železničkoj stanici sa telefonom i Sent folderom u kom piše: “Iznenađenje, dolazim sutra!”

Deset sati kasnije izađeš iz voza, a ne znaš da vreme do vađenja povratne karte iz džepa otkucava preglasno. U stvari, znaš, ali zažmuriš. Opet. I potrudiš se da čitav jedan život ukalupiš u minutažu koja ide unazad umesto unapred. Oko par dana opipljivosti zavežeš mašnicu i koristiš ih kao energiju za naredni period u kom virtualno zamenjuje realnost. Odživiš svoje, kažeš sve što imaš, kreneš ka vozu, ne okrećeš se i zažmuriš. Opet. Vreme meriš po periodima u kom ste zajedno, telom si u svom gradu, mislima u tuđem.

Da li je moguće zaljubiti se u reči? Jeste, ali na duže staze nije dovoljno. To skapiraš kasnije.

To skapiraš kad istrošiš sve moguće rezerve fasade pred očima, kad ti jednostavno više nije dovoljno da izlaske menjaš svakodnevnim pismima od bezbroj strana, da zajedničko slušanje muzike menjaš YouTube linkovima, da dodire menjaš rečima. I to što si nekad davno poželeo da provedeš večnost u nekom razgovoru ti više nije bitno.

I prestaneš da žmuriš.

Na kraju, sve što ti ostane nakon veze na daljinu jeste poveći račun za telefon i, ako imaš sreće, nekoliko lepih trenutaka zbog kojih vredi boriti se protiv vetrenjača.


Miljan Savić je proždirač romana, zavisnik od koka-kole, sarkazma, kuckanja po tastaturi, elokvencije i Twitter-a.

Editors choice