Volonteri svih zemalja, ujedinite se

Volonteri svih zemalja, ujedinite se

Ovo je krajnje lični stav, jer sam iskreno iznerviran vešću od pre neki dan da će volonterima na predstojećoj Olimpijadi biti zabranjeno da na društvenim mrežama objavljuju priče, fotografije, statuse i sve ostalo što čini njihov dan tokom Igara. Sve je to objavljeno u dopuni uputstva za učesnike objavljenoj na zvaničnom sajtu. Osnovno uputstvo je napravljeno još prošlog leta, a menja se, izgleda, kad i kako kome padne na pamet. Čak je i neki portparol rekao “Reuters”-u da je to standardna procedura, koju donose svi organizatori velikih takmičenja. Naravno, izgovor nad izgovorima jeste bezbednost. Nešto se ne sećam tog dela u priručniku nekog od velikih sportskih događaja, a bio sam deo organizacije više njih, da ne kažem – nije bilo velikog sportskog događaja koji je prošao kroz Beograd, a da nisam učestvovao u organizaciji.

UB 2 Volonteri svih zemalja, ujedinite se

Volonteri na okupu

Plan organizatora Olimpijskih igara jeste da bude 70 hiljada volontera, a motivi tih prijavljenih momaka i devojaka jesu da se tokom tih skoro mesec dana dobro zabave, druže, upoznaju nove ljude, nove kulture i steknu nova poznanstva. Naravno, želeli bi i da ta poznanstva prodube i održe tokom narednih godina, pre svega putem društvenih mreža, koje su postale sastavni deo života.

Imamo i pravni aspekt priče – kršenje slobode govora, koja je garantovana poveljama Ujedinjenih nacija, ustavima većine zemalja (ne znam za Severnu Koreju i Iran, oni mogu da budu izuzetak koji potvrđuje pravilo).

Da ne pominjem organizaciju EYOF-a, finalnog turnira Svetske odbojkaške lige, Dejvis kupa, Serbia Opena, Evropskog prvenstva za odbojkašice, Svetske lige svih ovih godine, predstojećeg Rukomentnog prvenstva Evrope – na svakom takmičenju volonteri su imali svoju stranu na Facebook-u, koja je bila prepuna njihovih impresija, fotografija, tekstova, svega što je njima bilo bitno u tom trenutku, a i kasnije. Koliko znam, ni jedna od tih strana nije ugašena.

Sećam se 2009. godine i Univerzijade u Beogradu kao jednog od lepših perioda u mom poslovnom, a i privatnom životu. Sve je to ukrašeno volonterima, bez kojih taj najveći sportski događaj održan u Srbiji ne bi mogao da se ostvari. Neki su mi i dalje jako dobri prijatelji i ne samo da smo ostali u kontaktu nego idemo jedni drugima na rođendane i slavlja, izlazimo, družimo se, a neki su, kako čujem, postali i malo prisniji. I dan danas na Facebook-u izleti po neka slika sa Univerzijade. Ne bih želeo da ispadnem patetičan i da sad prepričavam neke lepe dogodovštine tokom tih trinaest dana jula 2009. godine, ali da nije društvenih mreža, ne bih znao šta se dešava sa tim ljudima – mojim prijateljima, slobodno mogu da kažem. Svojevremeno je napravljena i volonterska himna povodom Univerzijade, koju i dan-danas koriste i ponekad osvane na nečijem profilu.

Moguće rešenje je da se napiše pismo drugarima iz MI6 i da se zamole da obezbede virtuelno mesto na koje će volonteri moći da kače svoje slike i gledaju ih posle nekoliko godina, hvaleći se gde su sve bili i sa kim.

Na kraju, legitimno pitanje je da li će se u nekom trenutku neko setiti da i novinarima zabrani da kače svoje lične fotografije i priče sa Igara na svoje profile?


Vedran Ivanković je novinar, PR menadžer, producent, kuvar i još po nešto. Voli da pametuje, zato valjda ovoliko i piše. Kaže: “ Da nije neko uzeo pre mene nadimak Bedno piskaralo, zamenio bih Lajavog krelca na koga podsećam s vremena na vreme.” Činjenice su svetinja, komentari su slobodni!