Ovo je krajnje lični stav, jer sam iskreno iznerviran vešću od pre neki dan da će volonterima na predstojećoj Olimpijadi biti zabranjeno da na društvenim mrežama objavljuju priče, fotografije, statuse i sve ostalo što čini njihov dan tokom Igara. Sve je to objavljeno u dopuni uputstva za učesnike objavljenoj na zvaničnom sajtu. Osnovno uputstvo je napravljeno još prošlog leta, a menja se, izgleda, kad i kako kome padne na pamet. Čak je i neki portparol rekao “Reuters”-u da je to standardna procedura, koju donose svi organizatori velikih takmičenja. Naravno, izgovor nad izgovorima jeste bezbednost. Nešto se ne sećam tog dela u priručniku nekog od velikih sportskih događaja, a bio sam deo organizacije više njih, da ne kažem – nije bilo velikog sportskog događaja koji je prošao kroz Beograd, a da nisam učestvovao u organizaciji.

UB 2 Volonteri svih zemalja, ujedinite se

Volonteri na okupu

Plan organizatora Olimpijskih igara jeste da bude 70 hiljada volontera, a motivi tih prijavljenih momaka i devojaka jesu da se tokom tih skoro mesec dana dobro zabave, druže, upoznaju nove ljude, nove kulture i steknu nova poznanstva. Naravno, želeli bi i da ta poznanstva prodube i održe tokom narednih godina, pre svega putem društvenih mreža, koje su postale sastavni deo života.

Imamo i pravni aspekt priče – kršenje slobode govora, koja je garantovana poveljama Ujedinjenih nacija, ustavima većine zemalja (ne znam za Severnu Koreju i Iran, oni mogu da budu izuzetak koji potvrđuje pravilo).

Da ne pominjem organizaciju EYOF-a, finalnog turnira Svetske odbojkaške lige, Dejvis kupa, Serbia Opena, Evropskog prvenstva za odbojkašice, Svetske lige svih ovih godine, predstojećeg Rukomentnog prvenstva Evrope – na svakom takmičenju volonteri su imali svoju stranu na Facebook-u, koja je bila prepuna njihovih impresija, fotografija, tekstova, svega što je njima bilo bitno u tom trenutku, a i kasnije. Koliko znam, ni jedna od tih strana nije ugašena.

Sećam se 2009. godine i Univerzijade u Beogradu kao jednog od lepših perioda u mom poslovnom, a i privatnom životu. Sve je to ukrašeno volonterima, bez kojih taj najveći sportski događaj održan u Srbiji ne bi mogao da se ostvari. Neki su mi i dalje jako dobri prijatelji i ne samo da smo ostali u kontaktu nego idemo jedni drugima na rođendane i slavlja, izlazimo, družimo se, a neki su, kako čujem, postali i malo prisniji. I dan danas na Facebook-u izleti po neka slika sa Univerzijade. Ne bih želeo da ispadnem patetičan i da sad prepričavam neke lepe dogodovštine tokom tih trinaest dana jula 2009. godine, ali da nije društvenih mreža, ne bih znao šta se dešava sa tim ljudima – mojim prijateljima, slobodno mogu da kažem. Svojevremeno je napravljena i volonterska himna povodom Univerzijade, koju i dan-danas koriste i ponekad osvane na nečijem profilu.

Moguće rešenje je da se napiše pismo drugarima iz MI6 i da se zamole da obezbede virtuelno mesto na koje će volonteri moći da kače svoje slike i gledaju ih posle nekoliko godina, hvaleći se gde su sve bili i sa kim.

Na kraju, legitimno pitanje je da li će se u nekom trenutku neko setiti da i novinarima zabrani da kače svoje lične fotografije i priče sa Igara na svoje profile?


Vedran Ivanković je novinar, PR menadžer, producent, kuvar i još po nešto. Voli da pametuje, zato valjda ovoliko i piše. Kaže: “ Da nije neko uzeo pre mene nadimak Bedno piskaralo, zamenio bih Lajavog krelca na koga podsećam s vremena na vreme.” Činjenice su svetinja, komentari su slobodni!

Editors choice