Imam jednu drugaricu, tj. imala sam je, išla je sa mnom u srednju. Nismo se puno družile, ali sam relativno bila upućena u njen ljubavni život. Kažem ‘ljubavni’ jer su tada bile takve godine u kojima je ljubav bila glavna tema. Ko sa kim, kad, kako, koliko dugo. Ona je imala dečka, dugo, i, po mom mišljenju, u potpunosti mu se posvetila. Grublje rečeno – živela je za njega. Non-stop je bila sa njim, išli su zajedno na more, poznavala je njegove roditelje i širu i užu familiju, što je nejžešće, kada bi negde išla svima njima bi kupovala poklone. I tako to, u principu – bila je to jako ozbiljna veza, čitaj – brak od nekih tridesetak godina trajanja. Na Facebook profilu njen status je bio ‘verena’. E sad, poenta ovog opisivanja njenog života i putešestvija je ta da je ta njena ljubav bila velika. Jaka. Ozbiljna. Veliki planovi su bili u igri. Možda je bilo nekih preterivanja, ali, svako je kovač svoje sreće i sudbine, ne?
Šta se desilo? Odjednom, kao grom iz vedra neba, vidim ja na početnoj strani Facebooka, da je moja, gore pomenuta drugarica, slobodna. Da se razumemo, to je normalna pojava – ljudi se mire i raskidaju. Ali oni?! Nikada nisam provalila da li je ono ‘verena’ bilo ozbiljno ili jedna od onih fora. Ona je bila, onako u žargonu, već udata žena. I šta sad? Šta me je još zaprepastilo, ubrzo je jedna moja drugarica videla tog njenog bivšeg dečka/verenika sa drugom! Baš sam se iznenadila… Zapravo, bila sam pomalo zbunjena… Znam da je sve u životu neizvesno, prolazno… Ali, zar prava ljubav, večna ljubav više ne postoji? Zar moraš da strahuješ da će te dečko, sa kojim si bila desetak godina i na kraju odlučila da se udaš za njega jer je to to, ostaviti pred oltarom? Primera radi…
Sve to, iako nema neke veze sa mnom, navelo me je na razmišljanje o večnoj ljubavi. Jbg, žensko sam, romantična, i da, ja verujem u nju! Ja verujem da je moguće da sa jednim dečkom, makar ga upoznala i u prvom razredu osnovne škole, možeš da budeš ceo život. Ako ti je dobar. Ako ti odgovara, srećna si sa njim. Ako znaš da je to to, zašto da ne? Da, znam, mlade smo, treba da menjamo, isprobavamo, zezamo se u životu i ja sam OK sa tim, ali ako tako mlada naletiš na svog princa, zašto da ga odbaciš zbog mladosti i neiskustva? Ne znam kako bih to opisala, ali tako osećam. Možda sam budalasta, patetična, može biti, ali, različiti su ljudi…
"Ljubav odoleva vremenu koje sve otima. Nikada nije istinski voleo onaj ko misli da je ljubav prolazna." Gete
Sve smo prošle kroz bolne raskide, imale velike ljubavi, patile. I znate kako je to deprimirajuće. Koliko god želele to da prevaziđete, prerastete, naiđu neki trenuci u kojima ste, prosto, nemoćne. Preplave vas osećanja, sećanja… Kad i kako ste se prvi put upoznali, smuvali, poljubili, oni prvi, bezbrižni danu u vezi kada ste bili jednostavno zaljubljeni i srećni. I ništa više. Prva prepirka, prvi odlazak ‘u šumicu, na klupicu’, vaš prvi put, vaše prvo zajedničko letovanje… Vaše fore, vaše šale, samo vaši trenuci u kojima si se osećala tako lepo da nisi želela da se oni ikada završe. Vaš svet. Kako se kaže, sve srećne porodice liče jedna na drugu, tako je i sa srećnim vezama. Malo suza, malo svađa, puno ljubavi, sreće i smeha. Bar bi tako trebalo da bude. I sad, posle svega što ste zajedno prošli – kraj! I to, obično, neki ružan kraj. Čisto ono, da se osećaš još gore. Ako je to ikako moguće. Bože, koliko dečko može da te spusti! Da ti ubije svaku nadu, svaki ideal, svaki san. Da se ponese kao najveći kreten, a ti? Šta ćeš ti? Lako je reći “Ostavi budalu!”, teško je to uraditi. Kako, kad ti je bio sve? Kad si imala neku priču u svojoj glavi, verovala u vas…
I, čemu sve to, pitam ja vas? Čemu trud, čemu danonoćno razmišljanje šta ne valja i kako to promeniti? Čemu sve ono nerviranje, opterećivanje, komplikovanje? Čemu to – zezam ja tebe, ti trčiš, zezaš ti mene, ja trčim? A da odrastemo, ne? Čemu, ako će sve, i dobro i loše, na kraju, nestati? Čemu, ako ćete postati stranci, koji su se nekada voleli, ali su sada niko i ništa jedno drugom?
I onda, ako ne postoji taj ideal večne, prave ljubavi, ako ne postoji nada da možemo da budemo srećni i bezbrižni, vredi li boriti se?
Ivana Tomić – za sada je još uvek novinarka u pokušaju, ali bi volela da jednog dana ima uspešnu karijeru. Od kada je postala tetka, šali se da je postala i mudrija. Voli da provodi vreme sa svojom porodicom i kućnim ljubimcima, obožava “Mrak“ film, višnje i Džonija Depa, a posebno uživa da “šeta“ po živcima svojoj najboljoj drugarici Nedi.
