Postoji nešto zastrašujuće u jednostavnosti života. Nešto što čoveku oduzima snagu za taj “odlučujući” korak, kojim će napraviti veliku promenu u životu. Strah. Najverovatnije od smrti, primarnog straha koji u svakome od nas neminovno postoji. A, upravo bi neminovnost smrti trebalo da bude pokretačka snaga ljudi da što “luđe” i svrsishodnije žive svoj život. Možda je to i najveća vrednost eksperimentalnog filma “Život u jednom danu” (“Life in a Day”). Ta jednostavnost prolaznosti kojom film odiše od prve do poslednje sekunde prosto vas nagoni da sa smeškom na licu udahnete vazduh, srećni što ste uopšte živi.
Nastao iz zamisli škotskog reditelja Kevina Mekdonalda (Kevin Macdonald), čija je ideja bila da ljudi širom sveta, koristeći kameru, snime svoj život dana 24. jula 2010. godine i taj snimak postave na YouTube (uz čiju saradnju je film i nastao), film predstavlja “montažu” 4,500 sati postavljenih snimaka iz 192 države širom sveta. Kevin Mekdonald, javnosti poznat po filmu “Poslednji kralj Škotske” iz 2006. godine, takođe je, prilikom izlaganja svoje ideje, zamolio ljude da odgovore na obična pitanja, poput “Šta imate u svom džepu?”, “Šta volite?”, “Čega se najviše plašite?” i snime svoje odgovore, rekavši kako taj budući film smatra nekom vrstom vremenske kapsule koju će ljudi nakon 50, 100 ili 200 godina otvoriti i videti kako je svet izgledao 24. jula 2010. godine. Reditelj ga objašnjava kao svojevrsni “portret sveta u jednom danu”. Još jedan od važnih razloga što je film takav kakav jeste je i montažer Džo Voker (Joe Walker), čovek koji je radio na sjajnom filmu “Glad” (“Hunger”) iz 2008, a koji je od toliko sati snimaka uspeo da uhvati zajedničku nit naizgled nespojivih dimenzija.
Premijerno prikazan u januaru ove godine na Sandens festivalu (Sundance Film Festival), film je počeo da živi svoj život, kao i svako delo, očekujući pohvale i zamerke, od kojih je, nakon projekcije u našoj zemlji, najčešća bila “Eh, to sam mogao i sam da uradim”, na šta bi trebalo samo uzvratiti “Uradi”, ali sigurno ni njih nije ostavila ravnodušnim, makar to nikada ne otkrili, jer, verujem da se svako od nas može pronaći u nekoj od priča, ili makar nekoj sceni. Napraviti smisleni kolaž je jako teško, naročito ako ga treba sastaviti od toliko priča, likova, zvukova i boja, i u filmu su namerno, po rečima reditelja, izostavljeni podaci o zemljama, predelima, gradovima (o njima saznajemo samo iz usta ljuda koji se pojavljuju u filmu), kako gledaocu ne bi bila dodatno skretana pažnja u ovom kompleksnom filmu. Iako se može učiniti da reditelj nije uspeo da sklopi celinu, zbog velikog broja likova ili prostorne raširenosti, nije baš tako. Film je, najpre, hronološki vođen, od prvog do poslednjeg sata u navedenom danu, pojedini likovi se pojavljuju u više navrata, koliko zbog kontinuiteta, toliko i zbog važnosti poruke koju nose sa sobom, a muzika u pozadini savršeno prati dramske elemente sa platna. Možda sve ovo nekome nije dovoljno za “fascinantnost jednostavnosti” života. Meni, ipak, jeste.
Kolizija različitih kultura, udaljenih hiljade i hiljade kilometara daleko, dimenzije vode, vazduha i zemlje u istoj ravni, suštinska bipolarnost bogatog i siromašnog sveta, koja se možda najjasnije ogleda i u pojavi da “oni koji imaju kamere” snimaju “one koji je nikada neće imati”, muža koza, u cik zore, na nekoj planini, koju prati scena ostavljene flaše mleka pred vratima gradske kuće, rađanje i smrt, smeh i tuga, ljubav i strahovi, “male” sudbine koje postoje uprkos našem nepoimanju istih…
Sve je to stalo u isti život, filmski. Kako god bilo, da nije ovog filma verovatno nikada ne bih saznao za Oh Kvan Juna (Okhwan Yoon), korejanskog “heroja”, koji devet godina putuje svetom na biciklu, prošavši do sada 190 zemalja, izbegavajući da se izjasni da li je iz Južne ili Severne Koreje, a motivisan da ih ujedini, iako nije siguran u svoju ulogu i smatra to nemogućim, izgovara na kraju filma rečenicu “Nemoguće je moguće”. Ili za reč “mamihlapinatapai”, koja potiče iz malo poznatog jezika koji se koristi u Ognjenoj zemlji (krajnji jug Južne Amerike), a u Ginisovoj knjizi rekorda ima status “najjezgrovitije reči” i smatra se jednom od najteže prevodljivih, označavajući nešto poput “pogleda između dva čoveka od kojih oba očekuju od onog drugog da ponudi ono što i jedan i drugi žele, ali nijedan od njih nije voljan da to uradi prvi”. Koliko teskobe u samo jednoj reči.
Makdonald za kraj filma ostavlja sličan osećaj koji nosi u sebi pomenuta reč “mamihlapinatapai”, samo ovog puta u odnosu čoveka i samog sveta, u kojem oba kipte od ljubavi i usamljenosti, a niti jedan ne pruža ruku ovom drugom. Kao da je želeo da “vrati” svakog od nas u realnost, u kojoj sami donosimo ovu odluku. Ko će doneti odluku u ime sveta?
Davor Radulj – “Radi” ga umetnost, pametan humor – “There’s a fine line between fishing and just standing on the shore like an idiot” (Steven Wright) – i razgovori koji stvaraju atmosferu “izmeštenosti”.
