Aida Djapo1 Dostojanstvo i Zver

Suočene sa konstantnom potragom za srodnom dušom koja, kako godine prolaze, počinje da dobija primese potrage za Svetim Gralom, a ne drugim ljudskim bićem u čijem prisustvu se osećamo dobro, bačene smo u arenu sa upornim izazovima koji nam nameću pritisak da ne samo moramo da budemo sve što se od nas očekuje, nego da bez partnera pored sebe nismo dostigle ono što se smatra kompletnim dostignućem u životu.

Sa idejom da moramo da imamo sve što se od nas zahteva, doduše potpuno nesvesno, kod svojih (potencijalnih) partnera počinjemo da previđamo stvari koje nam smetaju zarad uljuljkivanja u ideju o (prelepom) životu u dvoje. Tolerišemo stvari koje inače ne bismo – zanemarivanje, prećutkivanje, emotivnu zatvorenost, neposvećenost, otkazivanje sastanaka, njegove rokove koje mora da ispoštuje (pošto mi, inače, nemamo ni rokove ni život mimo njega)… Tada, sve prethodno izgrađene kule i gradovi počinju da se ruše i raspadaju, a mi se zapitamo – Da li je sve zaista nekada bilo tako dobro, ili je euforičnost optimistične uobrazilje učinila svoje? On prestaje da zove redovno, a mi ne znamo gde smo pogrešile. Pre nego što toga postanemo svesne, vratile smo se u opsesivno preispitivanje sopstvenih grešaka i time sebi oduzele kvalitetno vreme i još kvalitetniju dozu ličnosti! Neizbežno pitanje koje nametnemo sebi je – Da li je sve što sam ulagala prestalo da bude dovoljno ili nikada to nije ni bilo?

U većini slučajeva, “problem” neobavljenog telefonskog razgovora je proširen na daleko veće horizonte od samog telefona koji ne zvoni. Sve (ne)urađeno sa sobom vuče određene reperkusije, pa tako i nešto naizgled potpuno bezazleno, poput poziva.

Naime, ako bismo morali da pravimo kategorije u koje se žene usled ovakve situacije dele, prva bi bila kategorija žena koje počinju istog trenutka da osećaju udaljenost od partnera, takozvano hlađenje, s obzirom na to da signal koji je On poslao predstavlja osećaj nezainteresovanosti za svoju partnerku. Ako je on nezainteresovan, zašto bismo mi bile zainteresovane? Ili, možda još bolje pitanje – Zašto bismo se davale u nešto što nas degradira i uništava? Drugi slučaj bi bile žene kod kojih taj neobavljeni telefonski poziv ume vidno da izazove osećaj nesigurnosti, strah od gubljenja nečega što izgleda kao partner, a u stvari je osoba za, na njegovu žalost, jednokratnu upotrebu. Ne zato što je to naš stav, nego upravo zato što je njegov.

Željne da doznamo o čemu se zapravo radi, potpuno svesne da ličnih hiljadu zato ne daju odgovore na hiljadu zašto, odlučimo da preduzmemo korak i rešimo misteriju. Da li nije pozvao zato što je umro u međuvremenu, ili je, zapravo, umrlo naše samopoštovanje zarad jednog ili nekoliko telefonskih poziva? U višeminutnom/višečasovnom vaganju da li ga pozvati ili ne potrošićemo pozamašnu dozu vremena, onog koje smo mogle da utrošimo na šetnju gradom, čitanje, dobar film, spavanje ili, uostalom, samoljublje. Kada se gigantski korak ka telefonskom aparatu preduzme, njegov broj okrene i sa druge strane čuje glas potvrde da on i dalje jeste među živima, ponajčešće čujemo da je sve u redu i da samo nije stigao da pozove jer je projektovao novu piramidu velelepnog Egipta ili baš bio na pivu sa petim jahačem Apokalipse. Naravno, u sve poverujemo jer želimo da poverujemo, a uljuljkivanje u sopstvenoj samoobmani može da se uspešno nastavi! Ličnom krivicom.

Do koje tačke smo, zaista, spremne da idemo da bismo izbegle etiketu“single”, te otuda, “nedostojna života”? Zapravo, odgovor je i više nego jednostavan – ide do onog momenta u kom naučimo da kažemo da je dosta, i što je još važnije, osetimo da jeste. Poštujmo sebe, svoje vreme i svoje planove. Setimo se da smo pre njega postojale kao individue i da preslikavanje u drugoj osobi i nije najzdraviji način vođenja života. Zašto da dozvolimo da nam se dan, a potom i život, vrti oko jednog telefonskog poziva kada može da se vrti oko dostignuća koja ćemo tek postići, a koja će biti daleko dugoročnija od čoveka koji nas se ne seti? Gledati na sat kada će pozvati ili izaći iz svoje opsesije i biti produktivna? Nije baš teška odluka. Uostalom, što više volimo sebe, to ćemo više zračiti vrednostima koje posedujemo i, pre ili kasnije, će to naučiti da ceni ili naš trenutni partner ili neko ko zaslužuje da to bude. Shvatiće da pored sebe ima nekoga vrednog truda, a ne osobu koja nema čime da ispuni svoj život osim njim.

Upornost jeste vrlina, ali ne kada preraste u opsesivnost iščekivanja Njega ili još ekstremniju varijantu, okretanja njegovog broja na svakih nekoliko minuta! Ono što jeste poželjno je da ga pozovemo samo da bismo raščistile na čemu stojimo za dalje. Ne radi napadanja, nego radi planiranja daljeg (ne)single života. Za razliku od njega, mi poštujemo osobe sa kojima se zabavljamo, te otuda i volimo da sa njima porazgovaramo kako bismo utvrdili dalji tok dešavanja. Razgovor je, možda, najlepša civilizacijska tekovina koja nam je prešla u nasleđe; zašto, prema tome, da je ne koristimo?

Nakon što pozovemo svog odabranika i pokrenemo temu ili to uradimo tokom zajedničkog obroka i otvoreno kažemo šta nam smeta, velika je verovatnoća da ćemo dobiti etiketu Drama Queen. Ali, vredi. Šta je jedna etiketa naspram duševnog mira? Takođe, dokle i  zbog čega ćutati o problemu? Otvoreno ćemo reći da nam smeta što nam ne poklanja dovoljno pažnje, da nam se ne dopada što smo smeštene između njegovih obaveza, da nam ne prija što nas uzima zdravo za gotovo i ponaša se kao da ćemo tu biti zauvek, jer nećemo. Tokom diskusije, saznaćemo na direktan (kada nam On to kaže) ili inderektan način (čitajući mu varijetete facijalne ekspresije, gestikulaciju, pogled, glas) da pored sebe imamo ili egoistu kome nikada nećemo biti dovoljno bitne da iskoči iz svoje kože i odvoji se od ogledala da bi nam posvetio pažnju ili samo zauzetog muškarca koji, sticajem obaveza i okolnosti, potpuno bezazlenom omaškom zaista nije stigao da nas zove, ali za kog se vredi boriti.

Međuljudski, emotivno obojeni odnosi izgledaju zaista vrlo jednostavno sve dok im pristupamo racionalno. Mada, racionalno pristupanje i raspravka problema takođe imaju svoju granicu. Ukoliko primetimo da se problem stavljanja u drugi plan nastavlja, vreme je da dostojanstveno izađemo iz te veze pre nego što budemo pogažene. Jasno je da se, u odnosima koji nekoliko puta raspravljanu grešku imaju kao konstantu, ona nikada ni neće promeniti, tj. da nikada nećemo ni imati prvo mesto u njegovom životu, nego da ćemo se uvek boriti za isto.

A ne borimo li se već i za previše toga?

Na fotografijama: Aida Đapo


Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.

Comments