Na ovogodišnjem, jubilarnom 40. Festu u Beogradu, koji će biti održan od 24. februara do 4. marta, možete pogledati 75 filmova, a među njima i ostvarenje američkog reditelja Terensa Malika (Terrence Malick) “Drvo života” (The Tree of Life). Film je uzburkao, kako kritičare, tako i gledaoce, a na filmskom festivalu u Kanu osvojio Zlatnu palmu.
Stvaralaštvo Terensa Malika obuhvata pet filmova, svaki film okarakterisan je kao majstorsko delo i hvaljen od strane kritičara. Činjenica da je Malik diplomirao filozofiju na Harvardu, a nakon toga usavršavao svoja znanja na Oksfordu, govori nam da od njega ne možemo očekivati komercijalnu komediju, već jedan dublji, umetnički pristup stvaranju. Njegovi filmovi prepoznatljivi su po duhovnim temama, oskudnom dijalogu, meditirajućoj muzici i fascinantnom vizuelnom izrazu.
Ovaj film je oda životu
Glavnu radnju teško je odrediti, jer se Terens zaista potrudio da nam pruži jednu lepezu doživljaja. Možemo reći da se bavi životom kroz jedan širok pojam shvatanja, nastankom kosmosa, naše planete, evolucije, života dinosaurusa, mikrokosmosa, psihološkim profilima jedne petočlane američke porodice, bavi se početkom i krajem svega.
Dijalozi su veoma kratki, preovlađuje taj vizuelni efekat, a time vas tera da razmišljate unapred kako i šta se dešava, i indirektno postavlja pitanje da li je na ovom svetu bitnija priroda ili čovek. Po čemu je čovek bitna jedinka i da li ima izbora u svojim odlukama ili je sve u rukama neke velike, nedodirljive, i nekontrolisane sile, u rukama Boga, ako već verujemo u istog.
U pauzama rediteljeve oduševljenosti prirodom možemo videti život jedne porodice, u kojoj su majka i otac sušte suprotnosti, i koji na različite načine vole i vaspitavaju svoja tri sina. Najstariji dečak, jedanaestogodišnji Džek (Hunter Mc Cracken), ključna je figura, i njegov život, konfuzan, u večitom je raskolu između mišljenja majke i oca. Džekov svet, na početku idiličan, pun ljubavi i nežnosti kojom ga majka gaji, bezbrižne igre i bratske ljubavi, postaje lavirint bola, patnje, smrti. I na neki način shvatamo da je otac koji je bio autoritativan, grub, u stvari želeo samo najbolje, želeo je sina da pripremi za nemilosrdan svet kakav je on danas.
Gospodin O’Brajan (Brad Pitt) glumi ponositog, strogog oca, koji voli svoje sinove, ali poučen svojim neuspesima želi da ih pripremi i očvrsne za svaku vrstu problema, i na taj način izleči sopstvene frustracije. Gospođa O’Brajan (Jessica Chastain) je vođena srcem majke, mistična, divna i nežna, na strani svojih sinova, i potajno protiv vaspitavanja kojim se vodi njen muž. Ona im svaku noć čita, ušuškava i ljubi za laku noć.
Jedanaestogodišnji Džek je ključna figura filma. Njegovo detinjstvo obeležio je večiti sukob mišljenja majke i oca
Malik bitku oca i sina, shvata kao akt prirode, kao nešto što je neminovno u odrastanju i sazrevanju. Džek izrasta u uspešnog čoveka (Sean Penn) u kojem još uvek kulja osećaj nelagodnosti zbog lošeg odnosa sa ocem, razočarenja zbog smrti rođenog brata, i nepomirenosti sa tim događajem. Nemilosrdnost prirode čini ga bespomoćnim, i iako ima prelepu ženu pored sebe, vrhunsku gajbu, posao iz snova, on je nesrećan.
O duhovnoj poruci filma, Bred Pit je u Kanu rekao: “Tu su pitanja netrajnosti života koja, verujem, svi mi postavljamo. Odrastao sam tako da mi je bilo rečeno da će Bog o svemu povesti računa, no da ne ispadne uvek sve onako kako mislimo da bi trebalo. A, kad se to dogodi, onda, reklo bi se, i to je Božija volja.”
Džesika Čestejn je ove godine nominovana za Oskara za najbolju sporednu ulogu u filmu "Služavke"
Verujem da film neće zadovoljiti ukus šire publike, jer ovo zaista nije jedan od onih koji će vas uveseliti na sat i po vremena uz društvo i kokice. Film ima viši cilj i odvojite dobar deo dana da ga odgledate, nikako pospani, a ni pripiti. Umetničke duše, sanjari, filozofi, brižni roditelji, zaljubljeni u Breda Pita, ovo je film za vas! Uživajte!
Milica Stankić je student španskog jezika i hispanskih književnosti. Obožava život, svoju porodicu, ljubav, prijatelje i milion sitnih iznenađenja. Veruje da pravi poljubac i iskren osmeh mogu izlečiti i najtežu bol. Jedina reč koju ne podnosi je “laž”, i teško onom ko je slaže. Kune se u Servantesa i smatra ga genijem svih vremena, duboko veruje njegovim rečima: “La pluma es la lengua de la mente” (“Pero je jezik uma”).
