Filmovi koji se snimaju po kompjuterskim igrama privlače pažnju jer sablažanjavaju kritiku i publiku. To je zaveštanje besmrtnog gospodina Bola (Uwe Boll) i filmadžija koji upropaste sve najbolje igre snimanjem najgorih filmova. Kritika je već stigla da napljuje film “Maks Pejn” (Max Payne) i da upozori igrače da se mnogo ne razočaraju.
Film “Maks Pejn” je urađen u najboljoj tradiciji Džona Vua (John Woo), sa primerenom upotrebom usporenog snimka i drugih specijalnih efekata. Estetski naginje stripovskom noaru (noir) i sjajno oslikava duh igre. Ako se dobro sećam igrice, zaplet je dovoljno veran scenariju koji je pisao Sem Lejk (Sam Lake), finski pisac. To je ujedno i najveća vrednost ovog filma. Ostaje veran izvorniku tamo gde je to i neophodno, u nadahnuću i atmosferi. U tom pogledu, “Maks Pejn” može da stoji ponosno sam, kao svojevlasno delo.
Mark Valberg kao Maks Pejn
Zaplet je, naravno, trivijalan i kliširan, ali sa obrtima suptilno najavljenim i besramno očekivanim. No, zar je to prepreka za dobru zabavu? Film nam pruža Marka Valberga (Mark Wahlberg) koji se sjajno snašao u ulozi detektiva Maksa Pejna. Zrno patetike i prstohvat mistike, koju scenario nameće, bivši hip-hop pevač sjajno upotpunjuje doslednom glumom koju boji specifičnom harizmom. Mark Valberg (Mark Wahlberg) nije uobičajeni akcioni junak. Zato je njegov ulazak u Maksa Pejna tako uverljiv. No, žalosno bi bilo da ovaj film nosi isključivo glumac. Produkcija je vrhunska (za tričavih četrdesetak miliona dolara), a svaki kadar je brižljivo osmišljen. Muzika je veoma dosledna! Retkost! Danas u filmove producenti trpaju kojekakvo đubre, zaboravljajući da snažna tema koja se nenametljivo provlači kroz film zlata vredi. Melodije su istančane, različite od muzike iz igre, ali srodne po duhu.
Ulogu Mone Saks u filmu tumači Mila Kunis
Vidim i to zašto se kritici nije dopao, kao ni (glupavoj) američkoj publici. Film je odlično režiran, ali je vođen pomereno. Kao da je priča o osveti ispričana kroz stripovsku kameru i usredsređena na glavnog junaka. Umesto skupocenih totala, filmom dominira Valbergovo/Maksovo izmučeno, ali odlučno lice koje se menja iz besprekorno obrijanog vedrog mladića (u flešbekovima), do čoveka izudaranog sudbinom i zapuštene brade (u poslednjoj sekvenci). Zaplet se otvara iz subjektivne perspektive, što znači da je neki halapljiviji producent mogao od ovog da snimi dva filma. Upravo to je ono što mi se najviše i dopalo. Akcija nije isprazna, već svaki kadar pripoveda. Nit radnje je majstorski nagoveštena, dobro naznačena i jasno odmotana. Samo dremljiv gledalac može bunovnim glasom da negoduje kako se sve odigralo tako brzo da nije mogao da uhvati logiku priče.
Ako hoćete 100 minuta dobre zabave, pogledajte “Maks Pejn”, nećete zažaliti.
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
