Kventin Tarantino (Quentin Tarantino). Ime koje je za neke zakletva, za druge psovka. Pošto je ranim filmovima postao Tarantino, gotovo nedodirljiva pojava u američkoj kinematografiji, počeo je da snima “ono što se njemu gleda” – filmove koji su porušili sva pravila filmskog zanata, ali nisu uspostavili nova. Jer to Kventinova namera i nije da pomera granice, već da snima filmove koji su kvintesencija američke zabave. Ono što jeste važno to je besprekorno. Šmekerski likovi, šmekerski dijalozi, šmekerske scene. Smisao, priča, logika, percepcija dela – sve je to budalaština, kaže Tarantino. Sedi tri sata u mraku, jedi kokice i uživaj u nasilju i šmekerizmu, znam da voliš – poručuje nam luckasti režiser.
Dobro. Lepo. Ima ko to voli.
Za takve, “Đangova osveta” (Django Unchained) predstavlja još jednu zvezdu sa Tarantinovog neba. Nije baš snimio nove “Petparačke priče ” (Pulp Fiction), jer verovatno i neće, ali film je daleko kompaktniji i u mnogim delovima bolji od “Prokletnika” (Inglourious Basterds).
Teško je reći da li u ovom filmu ima više ili manje nasilja nego u prethodnim. Ako bismo brojali leševe i litre “kečapa”, rekao bih da ga količinski ima manje. Ipak, film ostaje tarantinovska brutalnost u pogledu prizora koji su nasilni do te mere da prelaze u apsurd, pa kad u završnici crni osvetnik ubija belu ženu, to postaje razlog da prasnete u smeh (bez brige, svi koji su film gledali smejali su se na tom mestu). Na neki način Tarantino zavodljvije nego u prethodnim filmovima uvlači publiku u svoj brutalni svet, a možda smo se naprosto navikli na njegove šarade u tom pogledu.
Dakle, priču neću da vam otkrivam, a i da vam je ispričam ništa posebno ne bi od toga ispalo, jer kao ni u drugim filmovima, ni u ovom priča nema baš mnogo ni smisla ni važnosti. “Đangova osveta” je kao anegdota. Nije važno šta se zapravo dogodilo i zašto su zaplet, razrada i zaključak puni rupa, kad je mnogo važnije kako je to sve ispričano. Kod anegdotskog pripovedanja važnije je preterivanjem i pojedinostima zabaviti publiku, nego preneti neku poruku, makar to bila i obična pričica.
Tarantino kao režiser pokazuje najveći dar u odabiru glumaca i radu s njima, a kao scenarista ima sjajno oko za likove, pojedinosti koje ih krase i ume da okupi čitavu galeriju koja se kreće od besprekornih do potpuno nepotrebnih.
U tom svetlu, film zapravo drže glumci Kristof Volc (Christoph Waltz) i Leonardo Di Kaprio (Leonardo DiCaprio). To je u redu, jer premda Đango (Django)/ Džejmi Foks (Jamie Foxx) jeste glavni junak, glavna priča se zapravo na kraju odvija između junaka koje maestralno tumače Volc i Di Kaprio.
Teško je opisati božanstvenost kojom je Tarantino spojio junake i glumce. Kristof je pokazao još jednom da je fantastičan glumac, a za razliku od prethodnog Kventinovog filma, u ovom je poptuni pozitivac doktor King Šulc (Dr. King Schultz), lovac na ucene sa dubokim gnušanjem spram robovlasništva. Pandan mu je šarmatno zli robovlasnik Kalvin Kendi (Calvin Candie), lud kao struja, što Leonardu nije nikakav problem da odigra gotovo savršeno.
U sklopu Tarantinovog smisla za pojedinosti jeste i izbor sporednih likova za koje vam naprosto bude žao što nisu prisutniji. Franko Nero (Franco Nero) pojavljuje se u sitnoj ulozi što je omaž njegovom “Đangu” (Django) iz 1966. Don Džonson (Don Johnson) je prekrasno komičan u ulozi preteče Kju Kluks Klanovca, Big Dedija (Big Daddy). Nasmejaće vas i pojava Semjuela L. Džeksona (Samuel L. Jackson) koji premda igra matoru drtinu, pritivornog roba Kalvina Kendija, nije mogao da izbegne da i u tako potuljenoj ulozi bude “madafaka”. Tu su i brojna druga lica koja ćete prepoznati iz ovog ili onog filma, serije, a neki su se i ranije muvali po univerzumu Tarantinovih filmova.
Bum, tras, prođe dva sata i frtalj. I onda taman kad ste pomislili da je kraj, ide treće poluvreme filma. Zar ste pomislili da može da se završi bez Kventina lično? Elem, pojavljuje se i on, brljavi nešto na lošem kaubojskom naglasku, gine u oblaku eksplozije dinamita i film može konačno da se završi velikom finalnom pucnjavom (manjom od prethodne velike finalne pucnjave, što je prilično bezveze) i ogromnom eksplozijom. Pošto vas je mučio još pola sata, dobijate aplauz od ljupke bivše robinje, sada slobodne žene i gospođe Đango koju igra beskrajno simpatična Keri Vošington (Kerry Washington) i možete da upalite svetla.
“Bljuc, bljuc”, reći će oni koji ne padaju na Tarantinove fore. “Ura, ura”, reći će oni koji kao i slavni režiser odbacuju analitiku, umetnost, pravila, logiku i samo žele da tri sata sede u mraku opčinjeni.
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.