Film “Frau Ajnštajn” (Frau Einstein) kratak je prikaz poslednjih dana Mileve Marić iz Novog Sada, žene poznatog naučnika Alberta Ajnštajna (Albert Einstein), majke dvoje dece. Film je satkan iz sećanja. Zato se Frau Ajnštajn u jednom trenutku i pita: “Da li sećanja zapravo jesu život?”
Onaj ko ne zna pojedinosti iz života bračnog para Ajnštajn lako će prozreti srž istog, gledajući ovaj kratak dokumentarac. Film se ne bavi nagađanjima o Milevinom naučnom doprinosu delu Alberta Ajnštajna. Film govori o ljubavnoj priči dva blistava uma. On njoj piše: “Onaj koji je okusio slobodu ne može da podnese više lance. Kako sam srećan što sam u tebi našao ličnost koja mi je ravna, jaka i nezavisna kao što sam i ja sam. Bez tebe ja sam sa samim sobom sam”. Albert je imao dve ljubavi – nauku i Milevina leđa, Mileva samo jednu – njega.
Glavnu ulogu tumači Anica Dobra
Dokumentarac prikazuje Milevina osećanja, sećanja i razmišljanja. Stiče se utisak da je zapravo bila nesrećna u braku sa Albertom, koji je trajao kratko (1903-1919). Dobro je poznato da se Mileva prema Ajnštajnu ponašala u skladu sa pravilnikom koji je on napisao. Naime, “nije smela da zahteva nežnost i očekuje nežnost”, ulazak u njegovu radnu sobu za nju je bio zabranjen, morala mu je spremati obroke u tačno predviđeno vreme. Bila je pokorna žena, koja je zbog ljubavi prema mužu poštovala pravila, iako se njeno unutrašnje biće duboko gnušalo svih pravila. Frau Ajnštajn oslikava osobu spremnu na žrtve zbog ljubavi, nesebičnu i požrtvovanu ženu koja je sebe stavila u senku zarad sreće muža.
Ona je uvek govorila i pisala u množini – mi. On je sebe stavljao na prvo mesto – ja. Imala je potrebu za ljubavlju, ali ne onakvom kakvu joj je on pružao. Ipak, do kraja je ostao “ljubav njenog života”. Bolna. Milevin lik tumači Anica Dobra, dok je glavna muška uloga poverena nemačkom pozorišnom glumcu Jensu Harzeru (Jens Harzer). Jens ne prikazuje lik Alberta, već njihovog mlađeg sina Eduarda (Eduard Einstein), koji kao hospitalizovani šizofrenik provodi vreme pored kreveta svoje majke tokom poslednjih dana njenog života.
Čitav smisao Milevinog života i ovog filma sadržan je u misli: “Nikada ne možeš otići od mene. Svako jutro deca će me gledati tvojim pogledom.”
U trajanju od oko 50 minuta, “Frau Ajnštajn” kroz igrano-dokumentarnu formu rasvetljava Milevinu ljubav prema Albertu. Monolog koji ona u sebi vodi skoro tokom celog filma, zasnovan je na obimnoj prepisci koju su njih dvoje vodili od kada su se upoznali. Ta pisma otkrivaju delove ljubavne priče koja se rodila između dvoje mladih studenata, zaljubljenika u prirodne nauke, oboje stranaca – ona Srpkinja, on Jevrejin.
Delovi te ljubavne priče, koja je prema nekim mišljenjima trajala do njihove smrti, prikazuju se kao niz fotografija na kojima se njih dvoje pojavljuju kao deca, zatim kao par mladih ljubavnika, pa kao par mladih supružnika i konačno kao roditelji, ali i kao deca svojih roditelja. Film prikazuje i pojedine Albertove korake kroz karijeru – govor koji je održao povodom dolaska u Ameriku 1933. godine.
Mileva, vezana za krevet, intimno progovara o uspomenama u čijem se centru nalazi Albert. Presudan trenutak u filmu predstavlja scena u kojoj ona, iako slaba i nepokretna, uspeva da siđe sa kreveta, i iz noćnog ormarića izvuče kutiju sa pismima i fotografijama, u nameri da ih spali. Mileva uništava uspomene na nekadašnju ljubav, dok pored nje sedi sin Eduard i teši je dok ona jeca. Čini se da ovu staricu dovoljno opterećuju sećanja koje čuva u podsvesti, pa pred kraj života biva spremna da zaboravi i umre kao Mileva Marić, a ne kao Ajnštajnova žena.
Mileva Marić u poznim godinama
Postavlja se pitanje: Koliko daleko može ići čovek u svojoj želji da ugodi drugima, i da li u izgaranju mora po svaku cenu izgubiti sebe? Da li Mileva Marić zapravo predstavlja svakog od nas u trenucima borbe i patnje, kao i u nastojanju da se ostavi trag u nečijem životu? Sigurna sam da je svako od vas nekada bio Frau Ajnštajn. Prvobitno Albertova muza, kasnije njegov teret.
Čitav smisao Milevinog života i ovog filma sadržan je u misli: “Nikada ne možeš otići od mene. Svako jutro deca će me gledati tvojim pogledom.”
Film “Frau Ajnštajn” je sniman u Srbiji, Mađarskoj, Sloveniji i Bosni i Hercegovini na nemačkom, srpskom, mađarskom i češkom jeziku. Scenario su pisali Miloš Jovanović i Aleksandra Pleskonjić, a muziku Rambo Amadeus.
Izvori fotografija: Bestshopmagic.com, Filmozofiranje.blogspot.com, Cinemacity.org
Prethodne tekstove iz serijala “Film nedelje” možete pronaći ovde.
Katarina Nikolić više voli životinje nego ljude. Iskrena je, direktna i voli da filozofira. Kažu da je tvrdoglava, a ona smatra da je samo principijelna. Klasična muzika je opušta.
