Više odjekne ovo “Gojini”, nego “duhovi” kad se pročita naslov. Valjda se svi setimo “Gole Maje” i značaja koji daju slike Franciska Goje (Francisco Goya) madridskom muzeju “Prado”. I već mislimo da ćemo ovim gledanjem biti podrobnije upućeni u biografiju slikara. Tu se odmah i prevarimo. Sve pojedinosti koje saznamo o njegovom životu su te da je bio dvorski slikar, da je izgubio sluh i da je dobar deo inspiracije nalazio u inkviziciji na prelasku iz 17. u 18. vek.
Sveštenici kao duhovi inkvizicije
Sve ostalo je fikcija. Plod mašte Miloša Formana (Miloš Forman) i Žan-Kloda Karijera (Jean-Claude Carrière). Sveštenik Lorenco Kazamares (Lorenzo Casamares) i Ines Bilbatua (Inés Bilbatúa) izmišljeni su likovi koji kradu Goji glavnu ulogu. Dok njegov lik tumači Stelan Skarsgard (Stellan Skarsgård) kao naratora i spone između sveštenstva i aristokratije.
Valjda zato što Fransisko nije u prvom planu, ni ovaj film nije bio 2006. godine u prvom planu pozitivnih kritika. Čak je i Havijer Bardem (Javier Bardem) u glavnoj ulozi, dobio “nagradu” Fernando VII za najlošiju glumu.
Ines je u Lorencu i u molitvi videla slobodu
Forman ideju za ovo filmsko ostvarenje nalazi još 1968. godine kada napušta Čehoslovačku posle sovjetske okupacije. Tada shvata šta je teror i kako će ga uvek biti. Oduševljen Gojinim impresijama inkvizicije koje je ispoljavao bakropisima suve igle i akvatinte, odlučuje da kroz slikareve oči pokaže kako se istorija ponavlja i koliko čovek može da bude surov.
Čak i anđeo može da pati, ni kriv ni dužan. Tako je prikazana Natali Portman (Natalie Portman) kao Ines Bilbatua. Goja je iskoristio njen lik da naslika anđela. To lice ga je stalno opsedalo i vuklo da joj pomogne, iako je to bilo beznadežno. Nije nimalo jednostavno pomoći ženi, koja je 15 godina ležala u vlažnoj tamnici, koja boluje i telom i razumom i dušom. Ženi koja prvo što ugleda na slobodi jeste streljana porodica. Ženi koja jedino što želi jeste da pronađe svoju malu devojčicu koja joj je oduzeta i pre nego što ju je prvi put podojila.
Gojin anđeo
Kako je mogla da zatrudni u zatvoru? Sve je moguće u vreme kada su vrednosti izvrnute naopačke. Moguće je da se okrivi Ines za jeretika zato što ne voli svinjetinu. Normalno je za to vreme da se Volter smatra bezbožnikom zato što misli da je atom najsitnija čestica. Tako da je izvodljivo da sveštenik Lorenco, koji se zakleo na celibat, nasilno obeščasti mladu Ines.
Ines, iako nije birala Lorenca za oca njihovog deteta, želela je da njih troje budu srećna porodica. Ipak je on bio jedini muškarac u njenom životu i to joj je bilo dovoljno. Nije mogla ni da se seti, ni da primeti da mu je ona poslužila kao fizičko zadovoljavanje i da je on menjao životna i moralna opredeljenja od “časnog” Božjeg sluge do deteta francuske revolucije i ljubitelja Voltera, Rusoa i Dantona.
“Bog mi je uzeo sluh, ali mu ja svakog dana zahvaljujem što mi je ostavio oči da mogu da vidim i slikam”
Kaže se Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari. Ines je doživela tu (ne)sreću. To se najbolje vidi u poslednjem kadru. Kola kao teret vuku mrtvog Lorenca koga Ines drži za beživotnu ruku, dok u drugoj ruci nosi “njihovu ćerku”. Ona nosi bebu koju je našla sakrivenu u krčmi, nesvesna da je njena ćerka petnaestogodišnjakinja za koju ni ne zna da se zove Alisija (Alicia). Za ovom “srećnom porodicom” ide Goja koji već iznemogao pokušava da objasni Ines realnost situacije.
ApoMaja – Piši kao što osećaš, govori kako misliš i ureži osmeh u svoj duh.
