Čovek je u večitoj trci i jurnjavi za nečim. Za nekim nedostatkom. Da uhvati ono bez čega mu se čini da ne može dalje i da ne može ništa. A ono beži i klizi iz ruku i praćaka se kao riba van vode. I pobegne. Onda kada konačno upadne u zamku i to dobrovoljno, nema više poente. Bude kasno. Dok za to isto vreme taj čovek beži od nekog trećeg. Ni ne okreće se. Toliko mu do toga nije stalo da ni ne oseća tuđe korake za sobom…
Inspirisan ovom pojavom 1991. godine, Pedro Almodovar (Pedro Almodóvar) napisao je scenario za film “Visoke potpetice” (Tacones Lejanos), a potom ga i režirao. Priču je otpočeo Rebekom, koju glumi Viktorija Abril (Victoria Abril), devojčicom čija je majka poznata i omiljena španska pevačica. “Razumljivo” je da je njena glavna životna preokupacija slava, pesma i po koja ljubavna avantura. Rebeka “zauzima niski start” u trci za majčinom ljubavlju još kao date. Zvezda Beki del Paramo (Becky del Páramo) koju tumači Marisa Paredes, ne primećuje svoju ulogu roditelja, već leti za Meksiko da bi zgrabila svoju karijeru.
“Mesto” u kom je Rebeka bila najspokojnija
Čovek je valjda tako konstituisan da kad mu se nagomilaju godine i sprčka čelo, u tom trenutku mu se aktivira osećaj za grižu savesti i želja da ispravi sve pređašnje greške. Tako se i slavna Beki vraća u rodni Madrid da se oproba kao majka koja peva zakasnele uspavanke tridesetogodišnjoj kćerki.
Tu počinju da naviru Almodovarovi neizostavni ekscentrični “začini”. Simboli Španije, tradicija, transeksualac, psihičke boljke, sumnjivo ubistvo, jarke boje, konfuzija, suze, bajna muzika… Svi ti elementi, od naslova do poslednjih kadrova, koliko šokiraju, zbunjuju, toliko i razjašnjavaju fabulu publici.
Sa “ocem” Pedrom Almodovarom
Reditelj uspeva da iznenadi time što spaja ono što ne ide u kompletu. Ćerkinog muža i majčinog bivšeg ljubavnika stavlja u jednog muškarca. Transeksualca, istražnog inspektora i edipovca “izliva” u jednu ljudsku figuru. Dok je Rebeka spikerka nacionalnog “Dnevnika” koja uživo u emisiji priznaje da je ubila supruga.
Svi ovi likovi i “podlikovi” trče za onim koga vide kao svoju idealnu drugu polovinu. Nažalost, nisu ni svesni da taj željeni spokoj mora prvo da se nađe unutar sebe, pa tek onda u voljenoj osobi. Pošto svoj odraz nigde nisu ugledali, nisu se ni pronašli.
Pokušaj da majčinskom ljubavlju spere breme slave
Ova melodrama, pa i krimi-triler u neku ruku, “diše” muzikom. Osećanja i poruke se njom prenose. Glas Lus Kasal (Luz Casal) čini Beki tako cenjenom pevačicom u ovom filmu. Čak i Hugo (Jugo), transeksualac koji doživljava Beki kao idola, pozajmljuje od Lus stihove pesme “Un año de amor”. I trube Majlsa Dejvisa (Miles Davis) čuju se ovde. Numere “Solea” i “Saeta” pomažu Almodovaru da mističnošću stvori film. Dok svu tu muziku “grle” zvuci bolera.
Hugova Beki
Odjek visokih potpetica sa asfalta asocira na ženstvenost, zavodljivost, seksepilnost… Taj zvuk izaziva žmarce, i kod muškaraca i kod žena, da se penju duž kičme. Mala Rebeka nije mogla da utone u svet snova, dok ih ne čuje pred zoru. Tad bi slatko sanjala kako je majka ljubi za laku noć. Međutim, Beki bi tad skidala šminku i prisećala se koji joj je bio najmiliji aplauz te večeri.
Beki: “Da li me i dalje bar malo voliš?”
Rebeka: “Mama, volim te najviše.”
Beki: “Plašila sam se da me mrziš.”
Rebeka: “Jesam te ponekad mrzela, ali ni tad nisam prestala da te volim.”
ApoMaja – Piši kao što osećaš, govori kako misliš i ureži osmeh u svoj duh.
